Šta je Destiny? U Activisionu obožavaju posthipsterske, pseudofilozofske odgovore na to pitanje, sve zagledani u nebesa s rukom na bradi. „Destiny, draga deco, to vam je nešto neopisivo, amalgam žanrova čija sinergija prožima bla, bla...” Istina je mnogo banalnija: u pitanju je konzolna pucačka igra s proširenim aspektom multiplayer modova. Ujedno je u pitanju najskuplja i najreklamiranija igra ove godine, za čiju promociju se nije žalilo para. Kada ste, uostalom, poslednji put u Srbiji videli bilbord za neku igru ili TV reklamu za nešto što nije World of Tanks? Activision je rešio da oglasima tepih-bombarduje i tržišta kao što je naše, bez obzira na činjenicu da je domaće tržište konzolnih originala verovatno manje i siromašnije od onog u Turkmenistanu.

Nimalo suptilni Activision je izdavač, dok je za razvoj igre bio zadužen Bungie, kompanija koja se posle XYZ Halo igara, koje je radila za Microsoft, prvi put oprobala u istoj ulozi kod drugog gazde. Rezultat je OK, ali da li je ovom korporacijskom tandemu dovoljan običan OK kad su u igru uložili više stotina miliona dolara i uposlili legiju novinara-robova koji su vredno naduvavali balon hajpa? To ćete morati da pitate njih.

A ako pitate nas, odnosno mene koji je specijalno za ovu priliku nabavio (privremeno) PlayStation 4 i limited ediciju igre, dobićete neodređen odgovor. Da sam mladi konzolni igrač koji ne zna za bolje, Destiny bi mi bio super, ali pošto sam pripadnik genetski čistije rase PC gospodara, koji je prethodno igrao oba nastavka Borderlandsa, superiornije igre u svakom pogledu, finalni utisak teško može da odmakne od prostog „pa nije loše, ali...”

Ali šta? Grafika igre je fenomenalna, pucačka mehanika podseća na moderne Halo igre, multiplayer modovi su zabavni, kooperativne heroic „instance” oduševljavaju stepenom izazova, glavni narator igre je Piter Dinklidž... Međutim, priča na kojoj je igra zasnovana je zatupasta, gameworld nije homogen kao onaj u Borderlandsima, već je oformljen kao instance u Warframeu, endgame je zasnovan na suvom grindovanju bedževa i reputacije za bolju opremu, multiplayer je ograničen na maksimalno dvanaest igrača (većina modova ima manji limit)... Destiny prosto pršti od potencijala koji nije realizovan, verovatno zbog hardverskih limita starih konzola (Xbox 360 i PlayStation 3) koje predstavljaju najmanji zajednički sadržalac i glavni faktor zbog kojeg su Titanfall i Destiny osuđeni da ostanu relativno „mali”.

Okosnica postapokaliptične priče, smeštene nekoliko stotina godina u budućnost, jeste Traveller, mistični vanzemaljski entitet u obliku gigantske bele kugle, zapravo mikroplanetoida koji stoji ukotvljen iznad Poslednjeg Grada na Zemlji. Susret sa Putnikom doneo je blagostanje čovečanstvu koje je prevazišlo interne probleme i počelo da naseljava kosmos. Zlatno doba nije dugo trajalo jer je Putnika sustiglo zlo od kojeg je utočište našao kod nas... Desio se slom svega, pad ljudskih kolonija u šake Mraka, a sunovrat poslednjeg grada sprečava samo Traveller, tiho lebdeći iznad njega kao A’dal iznad Shattraha i emitujući nevidljive energije koje drže zlo na distanci.

Priča o otporu i poslednjim danima mahom je depersonalizovana. Vrhunsko dobro oličeno u Travelleru i vrhunsko zlo koje predstavlja Darkness samo su pojmovi koji definišu kontekst vaše uloge u prevenciji potpune propasti. Autori igre su evidentno imali plan da postignu efekat mistične antiantropomorfnosti, kao što je, recimo, predstavljen Rama, tihi intergalaktički entitet-brod iz romana Artura Klarka, ali to je urađeno prilično nevešto jer je stvoren osećaj da nešto fali.

Kompenzacija za „tihu naučnofantastičnu kompleksnost koju nije moguće definisati ljudskim pojmovima i motivima” i kontrastni kec u rukavu trebalo je da bude Tirion Lanister. Za najveći deo naracije u igri zadužen je Piter Dinklidž koji tumači ulogu malog lebdećeg androida koji vas prati i pomaže vam tokom cele single-player kampanje. Svima omiljeni glumac, nažalost, glasovnu glumu u igri odradio je preko svog minijaturnog spolovila. Tirionov performans je toliko smoren, ravno-neinspirativan i bez emocija da su neke njegove rečenice iz igre (That wizard came from the moon) završile kao motiv na majicama u cilju sprdačine. Srećom po njega, mališa ima sasvim dovoljno kredita zbog svoje uloge u „Igri prestola”, tako da je ovaj flop na kraju ispao simpatičan. Pored njega, glasove u igri daju i Nejtan Filion, Lens Redik (visoki crnac vrlo specifičnog glasa koga se sećate iz „The Wire”, „Fringe”...), Klaudija Blek („Farscape”), ali u minimalnoj formi, najčešće u ulogama NPC vendora u bazi.

Stvar koja vas verovatno više zanima od priče o glumi jeste koncepcija igre. Destiny je hibrid Haloa, Borderlandsa i Warframea, pucačka igra koja pored single-player kampanje nudi i kooperativne i takmičarske multiplayer modove. Centar vaših aktivnosti u igri je The Tower, NPC čvorište u The Last City on Earth, mesto gde se nalaze gear vendori i koje je zamišljeno kao socijalni hub u kojem možete da se gledate s drugim igračima i koristite salute ili dance emotikone. Osećaj zajednice uporediv čak i s nekim prosečnim MMORPG-om uopšte ne postoji, ali ko zna zbog čega je to dobro. Kad se zaželite šibanja, kliknućete na kombinaciju tastera koja vas vodi u orbitu i odatle izabrati neku lokaciju ili aktivnost. Kompletna akcija dešava se na unutrašnjim planetama Sunčevog sistema (Zemlja, Mesec, Mars, Venera i Merkur, doduše samo u multiplayeru): single-player misije, grind (patrolne) misije i kooperativne (strike) misije birate klikom na planetu, ali većinu endgame aktivnosti biraćete iz menija.

Prosečna single-player misija ne odudara od Halo standarda linearnog toka priče u relativno prostranom okruženju u kojem se krećete između čekpointa i umlaćujete talase neprijatelja. Akcija je začinjena Dinklidžovom naracijom, a zaplet većine misija svodi se na eliminisanje jedne po jedne boss pretnje. Monotoniju donekle preseca povremena pojava drugih igrača s kojima vas igra automatski spaja, a s kojima možete sarađivati ili ih ignorisati. Ponekad ćete naleteti i na „public quest” u formi iznenadnog talasa protivnika koje je potrebno ubiti, što je lakše u društvu, ukoliko ga ima. Destiny, inače, zahteva internet konekciju, a single-player i kooperativne misije možete igrati i bez PlayStation + pretplate. Za strike misije i takmičarski multiplayer biće vam potrebna i mesečna pretplata na plus.

Kad nakon petnaestak sati kompletirate single-player kampanju i dostignete 20. level s nekim od vaših likova, preostaje vam da jurite bolji gear PVE ili PVP metodama ili da rolujete drugu klasu (ima ih tri, a svaka ima dve potklase) i krenete iz početka. Levelovanje, inače, funkcioniše i u multiplayeru, tako da se ne morate nanovo izlagati tuposti single-player kampanje.

Igrači željni izazova i bolje opreme mogu da se oprobaju u „heroic” verzijama single-player i strike misija (grupnih instanciranih izazova): uzevši pelcer iz WoW-a, Destiny nudi dnevne i nedeljne heroic misije koje pored dobrog geara (kako dropova tako i nagrada nakon misija) donose posebne bonuse u vidu reputacije s jednom od dve frakcije (Vanguard – PVE i Crucible – PVP). Nedelju dana nakon premijere, u igru je puštena i „raid” instanca za šest igrača, s izuzetnim stepenom težine i izuzetnim gear nagradama. Teški heroic modovi definitivno spasavaju single-player komponentu igre jer bi bez njih celo iskustvo bilo šuplje.

Takmičarski multiplayer sastoji se od četiri klasična moda. Tu su slobodni i timski deathmatch, domination i skirmish, varijanta mini-TDM-a u kojoj je moguće rezovati članove tima kao u PVE misijama. Za sve modove važi pravilo da su suviše skromnog obima za pojmove PC igrača. Velike i lepe mape deluju prazno i neiskorišćeno kad vas je šestoro na njima (ili 12, u svega dva slučaja odnosno moda). Igranjem PVP-a dobijate reputaciju i markove koji omogućavaju kupovinu opreme kod PVP vendora, mada u igri ne postoji nikakva distinkcija između PVE i PVP opreme, osim vizuelne.

Tehnički aspekti igre su impresivni, i to ne samo za konzolne pojmove, već su u stanju da oduševe i ledenog PC entuzijastu. Igra izgleda kao Halo: Reach na anaboličkim steroidima, a jedina stvar kojom nismo zadovoljni jeste frejmaža. Destiny je ograničen na 30 fps, što je (ponovo) posledica ograničenja koje nameću stare konzole i Xbox One. Doduše, ovo je stvar na koju su vlasnici konzola odavno navikli...

Destiny za sada postoji u verzijama za konzole prethodne i aktuelne generacije, a PC se pominje samo u glasinama za 2015. godinu. Neće biti nikakve pangalaktičke štete ako Activision i Bungie odustanu od PC verzije, pogotovo ako misle da ona bude prosti port s ograničenjima (pre svega, broja igrača) koji važe na konzolama.

Miodrag KUZMANOVIĆ