Rađena po noveli ruskog pisca Dmitrija Glukhovskog (Dmitry Glukhovsky), igra Metro 2033 donela je pravo osveženje u žanr horor pucačina. Praktično, po prvi put nije u pitanju bila saga o pojedincu (Artjom je samo sredstvo da se „odmota” priča), pa čak ni ljudskom rodu u celini, već storija u čijem centru se nalazi moskovski metro. Nakon nuklearnog rata koji je opustošio planetu, preživeli su se povukli u splet tunela ispod glavnog grada majke Rusije. Živi se u skučenom prostoru, bez resursa neophodnih za život i bilo kakve nade da će se uskoro ugledati svetlost dana. Iznad glava vrebaju radijacija, mutirana čudovišta i neizvesnost koja se može seći nožem...

Prošlo je više od četiri godine od izlaska igre na tržište i godinu i po od kada je svetlost dana ugledao, po mišljenju mnogih, sjajni nastavak – Last Light. Ohrabreni njegovim uspehom autori su poželeli da serijal uviju u next-gen oblandu i igračima ponude osveženo izdanje koje će otkloniti sve uočene nedostatke. Iako se Redux verzije igara mogu poručiti i odvojeno (svaka košta 20 evra), pravo uživanje ostvaruje se kupovinom bundlea koji je osmišljen tako da pruži unikatno iskustvo tokom igranja. Naime, igre su približene jedna drugoj i između njih ne postoji više onako veliki jaz kao ranije. Sada su obe deo jedne celine i praktično koegzistiraju u naročitom univerzumu.

Metro 2033 je preživeo najveće prepravke, što je nekako i logično s obzirom na to da igra na leđima nosi priličan broj godina. Grafika je u potpunosti osvežena i izgleda božanstveno. Iako je zadržan grain efekat, koga u Last Lightu nema, sve izgleda neverovatno i oduzima dah na svakom načinjenom koraku. Autori se nisu bavili samo „pretabavanjem” igre u full HD okruženje i pukom povećavanju broja piksela, već su poradili i na detaljima tekstura, ubacili su mnoštvo sitnica i kompletno izvršili remodelovanje NPC-eva. Upravo su likovi na koje nailazite tokom putešestvija bili jedna od najvećih mana – delovali su beživotno, praznih pogleda i bez ikakvih ekspresija na licima. Breme dvadesetogodišnjeg života u skloništima jasno se ocrtava na licu svakog „prolaznika”, izmučena lica odaju tugu i beznađe, ali stanice su pune života koji egzistira bez obzira na sve. Srećete gomilu različitih ljudi koji svojim „koloritom” (makar samo sedeli u birtiji i ispijali votku) igru podižu u visine. Detaljne teksture još bolje dočaravaju strahote postnuklearnog sveta, a veliki napor učinjen je na polju svetlosnih efekata koji briljiraju. Ako zaredom igrate Metro 2033 i Last Light, sada nemate osećaj da je prošlo tri godine i da ste u nekom drugom okruženju. Stvar je mnogo bliža nekoj seriji, čije epizode igrate jednu za drugom. Odlična stvar – odlična!

Postoje još dve stvari koje deluju u simbiozi i unapređuju gameplay. Vatreni arsenal je objedinjen i nadograđivanje pucaljki, kupovinu poboljšanja i nabavku municije obavljate iz istog interfejsa. Izbor naoružanja, ipak, je nešto bogatiji u Last Lightu, ali je mnogo bitnije što je njihovo kontrolisanje i unapređivanje svedeno na istu meru. Druga stvar je poboljšan sistem upravljanja i naročito borbe. Metro 2033 se ranije činio nekako sterilan i izopšten iz mainstream tokova kada su first person pucačine u pitanju. Imali ste osećaj da oružja ne ostavljaju impact na metama, kao da gađate papirnim mecima kartonske neprijatelje. Nekim igračima se konzervativni pristup problemu uopšte nije svideo i voleli bi da se vrati originalna izvedba, ali takva želja nema temelj u praksi pošto Redux sija punim sjajem u ovom departmentu.

Način vođenja (čitaj: odmotavanja) kampanje se nije promenio. Ako niste pobornik linearne priče i linearnog stila napredovanja, Redux će za vas ostati polufabrikat. Međutim, to što ne možete slobodno da se šetkate između stanica i istražujete njihove „čari” po sopstvenom nahođenju, uopšte nije tako strašan nedostatak. Ne mora svaka igra da se odvija u sandbox okruženju i ponudi free roaming. Jeste, odmotavanje dešavanja ume da bude predvidivo i filovano je pričom, tumaranjem po mračnim i vlažnim mestima, obračunom sa neprijateljima, upoznavanjem novih stanica... I tako ukrug... Međutim, igre nisu dosadne i da su autori i ovo promenili pred nama bi bile potpuno nove igre koje nemaju puno toga zajedničkog sa originalnom idejom. U celoj postavci nam se jedna stvar nije svidela, a to je obračun sa hordama neprijatelja. Uvek vas napada čopor koji ne samo što je sastavljen od fizički nadmoćnijih pripadnika, već kao da mu nema kraja. Takve borbe su redovno veštački iskonstruisane i izlaze iz okvira postapokaliptičnog okruženja kojim vladaju dim, tišina i samoća.

Ako ste do sada pokušavali da se udubite u Metro priču, ali vas je uvek nešto izvlačilo iz memljivih hodnika igre, ovo je idealna prilika da proživite priču sa Artjomom i vidite šta su to sve autori imali da kažu. Redux ispravlja gotovo sve nedostatke originalnih igara čineći ga igrivim kao perjanice žanra iz AAA miljea. Ne samo to, igre su kozmetički preživele takav preobražaj da to ni u snu nismo očekivali. Bez problema se mogu nositi sa najvišim, važećim standardima. Pri tome, optimizacija je besprekorna i igre klize čak i na prosečnim mašinama, uz zavidan nivo detalja. Pogotovo je Last Light u ovoj oblasti doživeo metamorfozu. Konačno, za 40 evra (koliko košta bundle), dobijate dva ekstremno kvalitetna naslova koji su pravi unikat u riznici aktuelnih naslova. Metro Redux radi isključivo iz 64-bitnog okruženja Viste, „Sedmice” ili „Osmice”. Pri tome, ukoliko ne preuzmete dve izdate „zakrpe” nećete biti u mogućnosti da pokrenete igru na sistemima čije srce čine procesori bez podrške za SSE 4.1 set instrukcija.

Vladimir PISODOROV