Prosto je neverovatno da je Total Annihilation, naslov koji je uveo trodimenzionalni prikaz jedinica i terena u svet real-time strategija, ugledao svetlost dana sada već davne 1997. godine. Sticajem okolnosti, Cavedog Entertainment, razvojni tim koji je stvorio tu revolucionarnu strategiju, nedugo zatim biva zatvoren, a iza njega nastaju dve „frakcije”. Kris Tejlor, idejni vođa originalnog tima osniva Gas Powered Games pod čijim je okriljem stvorio duhovnog naslednika u vidu vrlo dobrog, ali hiperkompleksnog Supreme Commandera, dok se drugi deo grupe autora okupio pod imenom Uber Entertainment sa Džonom Mejvorom na čelu. Potonji su započeli rad na njihovom viđenju modernog izdanja Total Annihilationa još 2009. godine, a tokom 2012. godine odlučuju da realizaciju igre finansiraju putem Kickstartera i njihova kampanja je uspešno premašila traženu svotu od 900.000 dolara obezbedivši preko dva miliona zelenih novčanica. Imajući u vidu TA pedigre, kao i respektabilnu svotu novca predviđenu za razvoj, reklo bi se da nas očekuje još jedna renesansa RTS žanra. Realnost, kao što to obično biva, potpuno je drugačija.

Osnova igre ostala je ista – u centru pažnje je commander, matična jedinica koju morate da čuvate kao malo vode na dlanu, jer njenim uništenjem gubite igru. Vrli vođa je u stanju da proizvede samo osnovne varijante građevina i jedinica, pa je potrebno što pre naštancovati tzv. fabrikatore čiji je arsenal znatno napredniji. Od jedinica prisutna je standardna zemaljsko-vazduhoplovna mehanizacija, dok su pomorske jedinice uglavnom beskorisne. Kao i ranije, moguće je ubrzati izgradnju upošljavanjem više fabrikatora na jednom objektu. Ključna razlika u odnosu na prethodnika ogleda se u znatno proširenom polju delovanja jer u okviru misije više niste ograničeni na jednu „mapu” u klasičnom smislu, već se borbe vode na više planeta unutar jednog zvezdanog sistema. Ovo otvara nove strateške mogućnosti i iziskuje upotrebu specifičnih jedinica za međuplanetarnu borbu, od kojih je najbitniji orbital lander koji služi za transport jedinica sa jedne planete na drugu.

Što se tiče resursa, ni na tom polju nema nekih noviteta. Metal, osim što je jedan jako dobar muzički žanr, služi za izgradnju jedinica i građevina, a eksploatiše se postavljanjem ekstraktora na ono što su autori igre lenjo i neinventivno nazvali „metal spots”. Energija se koristi za napajanje fabrikatora i građevina, a crpi se iz elektrana koje nisu striktno vezane za specifičnu lokaciju već se postavljaju proizvoljno. Posebna pogodnost ogleda se u mogućnosti cvikanja žice pojedinim građevinama koje u datom trenutku nisu u upotrebi, u cilju štednje energije (aspekt igre u kome će garantovano uživati ljubljeni EPS-ovci). Za razliku od većine igara, nakon početka izgradnje neke jedinice ili građevine, resursi odvojeni za tu svrhu neće biti automatski oduzeti od ukupne količine kojom igrač raspolaže, već će se postepeno trošiti tokom izgradnje što ume propisno da iznervira. Pošto je „build & forget” princip proizvodnje onemogućen, igrač je prisiljen da, pored svega ostalog na šta mora da obrati pažnju u svakom trenutku, računa da li će imati dovoljno resursa za izgradnju. Ostali elementi gameplaya ne razlikuju se mnogo od uobičajenih pravila žanra, pa ćemo se radije osvrnuti na detalje zbog kojih (ne) vredi igrati igru.

Uzevši u obzir šta Planetary Annihilation nudi na grafičkom planu, ne postoji nikakvo opravdanje za monstruoznu hardversku zahtevnost, što navodi na zaključak da je sam kôd koji pogoni igru sklepan uz pomoć štapa i kanapa. Modeli se sastoje od malog broja poligona, dvobojni prelazi su komotno mogli da zamene ružnjikave teksture čime bi se postigao isti vizuelni efekat. Jasno je da takav stil odgovara samoj tematici igre – masovnoj borbi mašina – međutim, ne možemo da se otmemo utisku kako je za tako nešto potrebno znatno manje od 2 GB video memorije koliko autori propisuju kao optimum. Dovoljan je samo letimičan pogled na priložene slike pa da svako konstatuje kako se ponavlja priča sa novim Shadowrunom i da se zapita – na šta je otišlo dva miliona dolara? Poražavajuće je da igra zapravo izgleda ružnije od sedamnaest godina starog uzora. Podsećamo da je muziku za originalni TA komponovao famozni Džeremi Soul, u periodu dok još nije dosadio i Bogu i narodu reciklažom jednih te istih melodija. Nove kompozicije potpisao je nama nepoznati Hauard Moustrom i utisak je da je obavio odličan posao. Muzička podloga je verna originalu, što znači da je prožeta orkestarskim numerama koje pumpaju adrenalin i svojim kvalitetom dodatno pokazuju koliko je ostatak igre u stanju raspadanja.

Jedna od većih mana Planetary Annihilationa ogleda se u nepostojanju offline moda. Bez obzira na to da li želite da objasnite nekom neznancu ko je neprikosnoveni pangalaktički imperator ili samo hoćete da prekratite vreme uz single player skirmish protiv AI protivnika, neophodno je da imate stalnu vezu sa internetom jer je uslov za početak igranja logovanje na servis PlayFab (za koji vam je, naravno, potreban poseban nalog). Ako ste vanserijski baksuz kao autor teksta i nemate drugu mogućnost osim mobilnog interneta koji ispusti dušu čim padne par kapi kiše, nećete se naigrati. Za normalno igranje jedne kompleksne strategije apsolutno je neophodan interaktivni tutorijal, a u slučaju Planetary Annihilationa dobili smo još jedan video klip koji se, gle čuda, takođe dovlači sa neta u okviru same igre. Nikako ne pomaže to što narator ima izrazito iritantan glas i zvuči kao da celu stvar uopšte ne shvata ozbiljno. Čak se i video sekvence između misija, u slučaju da se odlučite za solo igru, skidaju sa mreže pa će ih svako radije prekinuti pritiskom na escape nego čekati deset godina da se učitaju u bafer. Valja napomenuti i da brzina internet konekcije ne utiče na brzinu učitavanja, pa se ona ne meri sekundama, nego centimetrima izrasle brade.

Ukoliko vaša računarska zver poseduje „samo” 8 GB RAM, spremite se na često izletanje na desktop usled nedostatka memorije tokom iole kompleksnijih bitaka u kojima učestvuje više od četiri igrača. Kao da to nije dovoljno, nakon što ostanete bez nekoliko pramenova kose i ponovo pokrenete igru, automatski ćete biti vraćeni u partiju koja je prethodno nasilno prekinuta, što za sobom povlači ponovo čekanje da se sve učita, nakon čega sledi još jedan izlazak na desktop i tako u nedogled. Mejvor je obećao među-sistemske borbe na preko sto planeta u kojima učestvuje do četrdeset igrača vodeći milion jedinica, a sudeći po trenutnom stanju stvari pretpostavljamo da će za tako nešto (ako se ikada obistini) biti potreban stojezgarni procesor i osam petabajta radne memorije.

Moguća je kupovina skinova za vašeg commandera, a to zadovoljstvo će vas koštati između 10 i 15 dolara. Deluje kao kozmetička sitnica preslikana iz mobilnog sveta mikrotransakcija, ali zar silne pare ugrabljene od donacija nisu bile dovoljne? Na kraju, za igru koja toliko potencira akciju i masovne sukobe, Planetary Annihilation je neprihvatljivo trom – ako i vi i protivnik igrate defanzivno, dakle, ne jurite se aktivno uzduž i popreko, biće vam potrebno nekoliko decenija da se međusobno locirate, čemu doprinosi i izostanak upotrebljive mini-mape.

Teška srca moramo da konstatujemo kako je Planetary Annihilation još jedno u nizu Kickstarter razočarenja. Neprijateljski nastrojen UI, pun džak bagova i nedostatak suštinskih inovacija tolerisaće samo najuporniji. Od stare slave ostadoše samo atmosfera i muzika. Nakon toliko vremena provedenog u čekanju, sa svakim novim previewom nadali smo se da će jednog dana doći do kvalitativnog skoka, ali se finalni stadijum jedva razlikuje od početnih nacrta. Neoboriva je činjenica da igra, hteli neki to da priznaju ili ne, u ovakvom obliku, koji se neće drastično menjati jer su dobijene pare odavno pojedene i popijene, nedovršena i kao takva biće zanimljiva za igranje isključivo hardcore fanovima i onima koji su developerima velikodušno dali ogromne svote i ne žele da se pomire sa promašenom investicijom. Možda smo i sami krivi jer smo očekivali previše, ali definitivno nismo zaslužili minimum, pogotovo kada se uzmu u obzir značajna finansijska sredstva uložena u razvoj igre. Trebalo je da se setimo pravila koje važi na ovim prostorima, primenjivog na bilo koju situaciju: ako nekome unapred daš pare za posao koji tek treba da uradi, očekuj da će taj posao da bude obavljen traljavo. U slučaju da još neki željno iščekivani naslovi koji se finansiraju preko Kickstartera dožive sličnu sudbinu, a ovo se posebno odnosi na Pillars of Eternity i Torment: Tides of Numenera, padaće glave.

Jan ČMELIK