„Draga Ešter,
sitno pismo ti, evo, pišem, da te obavestim da je seme koje posejali smo počelo da se prima, u oblicima i na stranama raznim. Igra ova što ću ti je sada opisati, remek-delo koje još uvek očekujemo nije, ali je jednoga čoveka trud i dokaz još jedan da igre umetnošću ponekad smatrati možemo...”

Igra MIND: Path to Thalamus nije samo setno first-person šetkanje po interesantnim nivoima, već su u gameplay podjednako skopčani i pojedini avanturistički momenti, kao i rešavanje zanimljivih zagonetki, čiji je karakter u potpunosti u skladu sa okvirnom pričom. Glavni junak igre je zaljubljenik u retke meteorološke pojave, koji će prilikom boravka u Španiji ponoviti greške svog oca, ugrozivši život svoje ćerke Sofije prilikom naleta razornog tornada. Duboko u komi, pretpostavljajući da mu je dete nastradalo, glavni junak postaje zarobljenik svog napaćenog uma i unutrašnjih demona, pokušavajući da se iskobelja iz pritiskajućeg osećaja krivice.

Osim posete fantazmagoričnim lokacijama narušene naratorove psihe (koji kao da su izašli iz neke igre nalik Mystu), okosnicu igranja predstavlja uspešno rešavanje manjih situacionih problema i zvrčki koje sprečavaju put u sledeću celinu. Svi problemi su povezani sa pomenutom strašću glavnog junaka (vremenske i atmosferske pojave), i svode se na pravilno aktiviranje određenih okidača koji zatim ili utiču na strukturu nivoa (menjajući je ili dozvoljavajući dosezanje do tada nepristupačnih mesta), ili utiču na kretanje samog igrača. Ovo obavljate pomoću kugli od isprepletanog psiho-pruća, koje je potrebno da postavljate na specifičan način na mestima koja pokreću željene radnje.

Boravak ispod tri ukrštena drveta (ili ostavljanje kugle na tom mestu) aktivira obližnji panj koji rasplinjava maglenu sferu (koja često blokira put za dalje, ali koju takođe možete da koristite i kao svojevrsnu praćku koja vas lansira na udaljenija mesta). Aktiviranje polja jarko belog cveća izaziva momentalno padanje mraka, što otežava vidljivost, ali na drugim mestima aktivira kako svetlosne linije koje ograničavaju kretanje tako i mogućnost prolaska kroz kamene teleporte, koji su u drugim slučajevima obični prolazi bez ikakvog efekta. Kameni krugovi sa „plačućom” stenom prizivaju kišu (koja aktivira drvene rampe, tako da formiraju funkcionalne mostove), a polja sa lebdećim zupčanicima vrše manipulaciju vremenom, što izaziva pojavljivanje određenih elemenata nivoa koji do tada nisu postojali (kameni mostovi i staze, na primer). Problemi su odlično osmišljeni i integrisani u lokacije, i zahtevaju solidnu dozu glavomućkanja kako biste provalili gde je šta i u kom trenutku su moguće aktivacije čega. Zbog ovoga, potrebno je konstantno mentalno podsećanje na vrste pojava koje su prisutne na nivou, obraćanje pažnje na činjenicu da pojedine kugle postoje samo noću, kao i da povremeno treba iskoristiti neki „zdravo-seljački” trik tu i tamo. Tako, na primer, možete da ostavite kugle na vrhu neke kosine, i obavite razne radnje dok se one skotrljaju do podnožja i pokrenu određenu situaciju.

Nažalost, druga strana novčića dobre igre ove vrste trebalo je da bude stvaranje tužne i emotivne atmosfere. Taj posao odrađen je prilično traljavo i amaterski. Naracija glavnog junaka je ubitačno monotona, napisana je loše i nezanimljivo, a „odglumljena” je kriminalno ravno i neuverljivo. Deonice kada vam junak saopštava svoja naporna razmišljanja i osećanja pojavljuju se nekako nasumično, i retko kada zapravo prate izazove sa kojima se srećete na nivoima, ili izglede samih lokacija. Razilaženje između ova dva elementa igre (rešavanje problema i otkrivanje priče) dodatno je pojačano osećajem da gotovo ništa nećete saznati iz samih nivoa tokom igranja i prelaženja, već vam se sve servira nekako mehanički. Ovo stvara utisak da zapravo igrate gomilu nabacanih puzzle izazova, a da je ostatak nalepljen odozgo radi maskiranja svega ovoga (što na kraju nije upalilo).

Grafički igra funkcioniše odlično, lokacije su lepe i raznovrsne, a umešno upregnut endžin Unreal naročito dolazi do izražaja u trenucima kada ste u potpunosti svesni ogromnih dimenzija pojedinih nivoa, sa prostranstvima koja se protežu duž horizonta (naravno, samo vizuelno polje, u kojem je moguće kretanje lika, ostaje uvek ograničeno). Masa specijalnih efekata takođe odlično funkcioniše. Impresivni su „efekat katedrale” prilikom probijanja zraka svetlosti kroz guste krošnje, zatim „noćni režim” igranja, vodene površine, vlažni odsjaji na stenama i zidovima pećina, prelamanja svetlosti u kristalima i ledu i slično. Zbog svega toga autor igre zaslužuje samo ovacije (dotični, Karlos Koronado, u moderskim krugovima je poznat kao tvorac mape Warcelona za Left4Dead 2, a MIND mu je bio davno planirani projekat). Što se zvuka tiče, ambijentalna muzika i prateći zvuci (grmljavina, pljuštanje kiše i dr.) su kvalitetno urađeni i ne skreću pažnju. Slabašni voice-over, s druge strane, nije najsrećniji i najbolje je da ga zanemarite. Na žalost, v-o nije moguće utuliti konvencionalnim metodama iz menija, već zahteva uklanjanje fajlova iz foldera igre (što nam nije teško palo).

Ova objektivna zamerka je svakako mala neprijatnost u tkivu igre koja svakako zaslužuje da se isproba kao još jedna kvalitetna interaktivna gimnastika za moždane vijuge, pogotovu zbog činjenice da je sve delo jednog čoveka.

Aleksandar DINIĆ