Šta prosečan Zemunac zna o Čileu? Čuo je za Čile kao što je čuo za Čupakabru... Kroz maglu mu provejava da Salvador Aljende i Gustavo Fring imaju neke veze s Čileom: jedan od ove dvojice je negativac iz „Breaking Bada”, a drugi je levo orijentisani predsednik ubijen u davnom državnom udaru, ali koji je koji, bate?

Iz Čilea nam dolazi i ACE Team, zvanično najuvrnutiji indie game developer u istoriji indie developinga. Ekipa koja je odgovorna za Rock of Ages i Zeno Clash sigurno je aktivno pušila nešto s liste zabranjenih supstanci, ali je svoje igre dobro prodala i potkožila se u meri dovoljnoj za dizanje sopstvenog biznisa na više grane. Njihova nova igra odraz je developerske zrelosti koja je potpuno kompatibilna s opaljenošću mokrom čarapom zbog koje ljudi kupuju njihove proizvode.

Abyss Odyssey je roguelike kombinacija borilačke, platformske igre i akcionog RPG-a s proceduralno generisanim nivoima i s intenzitetom stila i šmeka koji se ne viđa svake decenije. Najsnažniji utisak ostavlja vizuelna komponenta igre, inspirisana pravcem art nouveau u umetnosti i arhitekturi odnosno secesijom, kako se on naziva u našoj istoriji umetnosti. Nemojte da vas ovo uplaši though: Abyss Odyssey nije igrački ekvivalent „Praznine taštine” niti je vaš Qz iznenada postao kulturan... Prelepi i jedinstveni izgled igre dopunjen je ubistveno dobrim akcionim gejmplejem i težinom od koje će se i najhrabriji ušmundrati.

Zaplet i predanje (lore) igre, koji navodno imaju tesne veze sa čileanskim folklorom, počinju otvaranjem paklenog procepa u srcu Santijaga druge polovine XIX veka. Sve je kao u čuvenoj pesmi volšebnog Bišketa (http://bit.ly/1sFIMEY): „Došao je sudnji daaaan, sve živo i mrtvo obuzima strah, nebo se pretvorilo u mraaaak, večeras iz pakla izlazi vraaaag...” Vrag oličen u warlocku koji ima košmare ovaploćene u realnosti kojoj vojnici čileanske vojske nisu dorasli. Srećom po njih, a na žalost po vraga, warlock sanja i svoju propast koja dolazi u formi troje ratnika koji će pokušati da ga zaustave. Na početku imamo samo Katrien, veštu mačevalkinju sposobnu za munjevite napade na kraćim distancama, a tokom igre imaćete prilike da otključate i drugo dvoje junaka, svakog s progresivno jačim, ali sporijim napadima (Ghost Monk i La Pincoya).

Abyss Odyssey najlakše može da se opiše kao dvodimenzionalna fuzija Trinea, Prince of Persia i Dark Souls. Od Trinea je uzeta 2D konstrukcija nivoa, od Princa akrobatika i platformisanje, a od Dark Soulsa potreba za taktičkim pozicioniranjem i pažljivim tajmingom napada i blokiranja. Uskakanjem u ponor počinje odiseja do njegovog dna rešavanjem jedne po jedne zone odnosno uspešnim probijanjem do prolaza za sledeći „sprat”. Svaki nivo se proceduralno generiše tek kad zakoračite na njega, što svaku partiju čini potpuno drugačijom i novom. Svaka zona ima težinski rejting (easy, moderate i hard), koji vam se nasumično servira. U igri postoje tri ulaza u ponor: prvi nudi najduži put, ali ima najviše lakih zona, dok je treći najkraći, ali najteži.

Esencija igre je borba hladnim oružjem, specijalkama i ponekim spellom, što sve zahteva vežbu, reflekse i gipke prstiće: ako ste dobri u Mortal Combatu i sličnim tabačinama, Abyss vam neće teško pasti, ali ako niste... To da su autori konzumirali razne kontrolisane supstance najevidentnije je u dizajnu protivnika za koje važi pravilo: „Nema pravila!” Ako ste igrali Zeno Clash, bićete u stanju da zamislite šta vas čeka, a ako niste, uživaćete u zgražavanju i momentima „jesi vido ovo, lol”. Kokanjem protivnika stičete iskustvo i zlatnike za koje kupujete loot i druga pomagala. Nivo svakog pojedinačnog lika je konstanta koja se prenosi iz igre u igru, ali loot je privremen čime do izražaja dolazi „roguelikeolikost” igre. Kad vam ubiju osnovnog lika, umesto njega uskače vojnik čileanske armije, manje agilan i slabiji od njega; ako se s vojnikom probijete do oltara (nema ih na svim nivoima), glavni lik će oživeti i moći ćete da nastavite dalje; ako vojnika ubiju pre toga, gubite sav loot i kompletan progres koji ste napravili do tada. Draž nemilosrdne težine postaje prilično tražena emocija u modernim akcionim igrama, za šta možemo da zahvalimo samo i isključivo Dark Soulsu. Krajnje interesantna stvar jeste mogućnost preuzimanja oblika svakog monstruma koga tagujete posebnim potezom kad vam je mana na maksimumu. Igrom ćete najlakše da upravljate pomoću Xbox 360 kontrolera za koji je predefinisana po defaultu, dok se kombinacijom miša i tastature nećete previše usrećiti.

U Abyss Odysseyu postoji i kooperativni multiplayer, ali s time nismo imali mnogo sreće... Ljudi s kojima nas je sistem uparivao bili su ili smotani kao vatrogasno crevo ili su odustajali bez objašnjenja nakon nekoliko minuta. Multiplayer saradnji ne pomaže činjenica da je friendly fire aktivan po defaultu, što neke igrače baca u teški zbun.

Krajnje interesantna stvar u vezi s igrom jesu komadići pečata na knjizi s uvodnog ekrana, koji se lagano popunjavaju kad igrači stignu do warlocka i ubiju ga (svi igrači koji su povezani sa serverom, ne samo vi). Kad se pečat popuni, u igri se aktivira novi sadržaj, najčešće u obliku novih protivnika, pa ceo ciklus počinje iz početka. Simpatična ideja.

Abyss Odyssey nije sjajan zato što je uvrnut – sjajan je zato što je sjajan u gotovo svakom pogledu. Nabavite ga i uživajte mučeći se.

Miodrag KUZMANOVIĆ