Druga sezona Telltaleove interaktivne serije The Walking Dead, zasnovane na istoimenom stripu Roberta Kirkmena, u svakom pogledu se direktno nadovezuje na kraj prve sezone – i u narativnom smislu, a i na polju mehanike, koja je maltene identična. Ovo je i dalje naslov u kom prvenstveno pratite priču, svojim odlukama oblikujete lika kog vodite i učestvujete u čestim quick time eventsima. Pošto je fabula toliko bitna, drago mi je što mogu da kažem da je i ovaj put prilično zabavna.

Što se strukture i glavne teme ovog dela tiče, stvari se nisu mnogo promenile. Ako kojim slučajem niste upoznati sa serijalom The Walking Dead, priča je smeštena u okruženje u kojem je izbila zombi apokalipsa. Žanr je drama koja se fokusira na međuljudske odnose, ali s dosta akcionih scena, kada se likovi uglavnom sukobljavaju sa zombijima, ali i s drugim ljudima. Posle završnice prve sezone, bivši „glavni sporedni” lik, Klementajn, postaje primarna protagonistkinja. Tradicionalno, nailazi na druge preživele i postaje deo njihove grupe i njihovih problema. Kao i u svim delima iz sage The Walking Dead, zombiji su samo metafora za okrutni, okrutni svet, zlo s kojim se svi ljudi suočavaju. Dok se prva sezona prvenstveno bavila iskupljenjem i idejom da čovek u takvom ružnom svetu uvek može da se pokaje i moralno uzdigne, drugo poglavlje priče baca akcenat na važnost prijateljstva u tom istom svetu. Posle uvodne špice, Klementajn zatičemo bez vere i poverenja u ljude. Na samom početku, stari poznanici Omid i Krista pitaju je za savet kako da nazovu svoje nerođeno dete. Nekoliko minuta kasnije, Omid umire. Kasnije u toku sezone, još jedna trudnica joj postavlja isto pitanje, ali Klementajn bez odgovora odlazi u stranu. Njen gubitak vere prikazan je suptilno, pomoću tog i sličnih detalja. Kako se priča bliži kraju, moraće da povrati poverenje u ljude. U globalu, Klem je zanimljivija junakinja od „tabule rase” Lija – jedanaestogodišnja devojčica koja mora rano da odraste, ali koja ipak treba da očuva ljudskost u sebi. Nažalost, po prirodi stvari junakinja jedne interaktivne serije ne može da bude previše upečatljiva, jer je igrači oblikuju svojim izborima, pa ne može da ima previše ličnosti.

Taj nedostatak je donekle kompenzovan time što su ostali likovi razrađeniji. To je najveća prednost druge sezone u odnosu na prvu, kroz koju je prošlo mnogo likova koje niste mogli da zavolite, jer su vrlo brzo umirali. Taman se vežete za nekoliko likova kad ih scenaristi ubiju i uvedu nove. Sada je situacija u tom pogledu dosta bolja. Zbog toga, a i zato što su standardno realistično napisani i odglumljeni, sa svojim problemima i dilemama koji najčešće podržavaju pomenutu temu o gubitku vere u ljude, likovi su više prijemčivi nego ranije. Zaista deluje kao da sa stvarnim ljudima pokušavate da preživite apokalipsu. Tu su Karlos, doktor koji ne dozvoljava svojoj ćerci da odraste, Nik, momak čiji ujak previše želi da Nik odraste, Karver, negativac s filozofijom da slabi ljudi moraju da budu odstranjeni iz društva i tako dalje. U globalu, ima dosta likova koji su prevazišli nivo konture, što je super.

Atmosfera je ponovo umereno mračna, s nekoliko posebno efektnih, brutalnih scena koje demonstriraju moć igara da učine ono što drugi mediji ne mogu, jer stvaraju iluziju da vi zaista učestvujete u događajima, a ne neki glumac. U pitanju su scene kao ona iz prve sezone kada odsecate svoju ugriženu ruku. Takođe, atmosferi doprinosi i dobra cell-shaded grafika, koja odlično prenosi u igru senzbilitet mračnog stripa. Što se animacija tiče, kada sam opisivao prvu sezonu zamerio sam Telltaleu da nisu dovoljno dobre. E pa, sada je svakako uočljiv napredak, mada još nisu na nivou, recimo, Pixara. Isto važi i za režiju.

Nažalost, obe sezone The Walking Deada imaju previše quick time eventsa, koji se svi maltene svode na jedno te isto – klikni na neko nasumično hladno oružje na zemlji, pa na zombija, uz povremeno pritiskanje strelica i tastera ’Q’ i ’E’. To ne smeta toliko sa strane mehanike (mada i u tom pogledu nedostaje raznovrsnosti), već je problem više u narativnom aspektu. Druga, novija interaktivna serija iz Telltalea, The Wolf Among Us, mnogo je zanimljivija po tom pitanju, pošto se ne sukobljavate stalno sa zombijima u nekoj američkoj zabiti. Ukratko, voleo bih da je broj quick time eventsa prepolovljen. Takođe, ima i dosta nepotrebnih scena kada pretražujete okruženje kako biste našli neki predmet pomoću kojeg ćete da ostvarite napredak. To ima smisla u klasičnim avanturama, pošto se zasnivaju na istraživanju, ali istraživanje je u The Walking Deadu vrlo ograničeno i ne donosi maltene nikakvo zadovoljstvo. Ugođaj bi bio mnogo bolji da ima manje delova okruženja koje treba da pretražite, jer mislim da sam pregledao mali milion praznih burića i ormana.

Ipak, druga sezona The Walking Deada nudi upečatljive likove i dosta maštovitih ideja. U najbitnijoj, narativnoj sferi, ovo je i te kako uspešno delo. Samim tim, skoro sve zamerke se manje-više odnose na sitnice. Nadam se da će svojim sledećim naslovima, interaktivnim serijama po motivima „Igre prestola” i Borderlandsa, održati ovaj zavidan nivo kvaliteta, a i da će uskoro da najave sledeće poglavlje serijala The Wolf Among Us.

Aleksandar ĐURIĆ