Štono naš narod kaže – bolest ne bira. To ne znači da ona ne bira gde će i kada da udari, nego da je taj izbor odavno napravila i permanentno se skućila na jednom azijskom ostrvu. Japan, zemlja izlazećeg sunca i najveće tržište polovnih gaćica srednjoškolki namenjenih frustriranim muškarcima za konzumaciju po haustorima, poznat je po tome što u njemu svaka manija i drugi vidovi psiholoških poremećaja mogu da nađu sebi zakrpu i da pri tom ne budu sankcionisani od strane društva i zakona. Naprotiv. Nema to više veze sa kulturološkim razlikama, ali da ne idemo sad u neku dublju psihološko-antropološku analizu.

Imajući sve to u vidu, zaplet koji predstavlja Hatoful Boyfriend, delo japanskih autora koje je dve godine nakon originalnog izdanja neki entuzijasta odlučio da zvanično prevede za zapadno tržište, ne predstavlja veliko iznenađenje. Priča prati doživljaje devojčice koja živi u pećini i njena avantura počinje upisom u srednju školu koju pohađaju golubovi. Međutim, ako je tačno da je sto ljudi – sto ćudi, tako je i sto golubova – dvesta umazanih šofer-šajbni, pa će tokom „školovanja” ona, vođena mišlju „bolje golub u ruci nego šleper na grani”, imati priliku da upozna „učenike” koji se značajno razlikuju u karakteru, sa ciljem da pronađe pticu svog života. Da mi je neko rekao da ću jednog dana u prikazu neke igre morati da napišem ovakve rečenice, odmahnuo bih rukom i grohotom se nasmejao. Nažalost, zaplet opisan u ovom pasusu nije šala.

Hatoful Boyfriend spada u kategoriju visual novel, a i bez prevoda većini je jasno da se radi o naslovima koji igrača prebacuju na sedište uglavnom pasivnog posmatrača. Kompletan „gameplay” se svodi na beskrajno čitanje blokova teksta, izuzev retkih momenata kada se pred igrača stavlja izbor između nekoliko ponuđenih opcija koje određuju dalji tok priče. Prema tome, Hatoful i njemu slični su zapravo pseudo-interaktivne knjige i tehnički ne mogu da se klasifikuju kao igre. To samo po sebi ne bi predstavljalo veći problem, da kvalitet teksta nije na nivou standardne japanske nebuloze za koju su Teletabisi ekvivalent doktorske disertacije.

Odmah nakon prvog pokretanja Hatoful Boyfrienda i susreta sa tehničkom prezentacijom, nameće se utisak da ju je neki nerd sklepao u podrumu svojih roditelja, snivajući da jednog dana postane normalan čovek... što verovatno nije daleko od istine. Grafika je, očekivano, prožeta nasumičnim fotografijama golubova, jednolična je i prosta, za razliku od pixel art umetničkih dela koja uglavnom krase ovakve naslove. Muzičke teme, izuzev kompozicija Čajkovskog koje su autori nalepili iz neobjašnjivih razloga, nalik su arhaičnim MIDI melodijama sa početka devedesetih i zvuče kao da ih je komponovao generički srpski klavijaturista koji drnda fabričke presetove na nekom splavu.

S obzirom na to da se od igrača ne zahteva nikakav skill, priča se privede kraju za dvadesetak minuta, zavisno od brzine čitanja što i nije mana jer ako se brže završi – mentalna tortura traje kraće. Za potrebe ovog teksta žrtvovao sam svoje neurone, uspešno priveo igru kraju nekoliko puta, smorio se kao rakun u buretu i tokom tog procesa pričao sa vrapcima na skuterima, između ostalih smuvao i goluba Okosana koji voli da jede puding, a sve opisano je za posledicu imalo teško iščašenje mozga i želju za vešanjem na tavanu. Nakon završetka regularnog toka igre, otključava se bonus scenario sa objašnjenjem pozadinske priče (ona i onako može da se nasluti kroz nimalo suptilne scene koje se u određenim trenucima serviraju igraču), čija je premisa neverovatno kretenska i na koju neću trošiti previše prostora; ne zbog potencijalnih spoilera, nego zato što vodim računa o mentalnoj higijeni omladine koja čita ovaj tekst. Dovoljno je reći da se radi o literarnoj baljezgariji o mutacijama, toliko naivnoj i neverovatnoj da čak i Marvelovo objašnjenje nastanka Spajdermena u poređenju deluje kao da ga je lično potpisao Dostojevski.

Neko će reći da Hatoful Boyfriend treba gledati kroz humor, ali svako čiji IQ prelazi 50 neće u njemu naći ništa smešno. Drugi će pak reći da se u svemu krije inteligentna poruka, ali je činjenica da apsolutno ništa ne može da se posmatra ozbiljno u igri koja za osnovnu ideju ima muvanje golubova. S druge strane, utisci koje sam pročitao na forumima nedvosmisleno pokazuju da su fanovi žanra našli novi sveti gral, što me podseća na to kako su me pripadnici pomenute grupacije svojevremeno terali da odigram, po njihovom mišljenju, dva najbolja predstavnika visual novel kategorije. Jedan od njih beše Kana Little Sister, incestoidna epopeja od koje su mnogima pošle suze na oči (i meni su, ali iz potpuno drugačijih razloga), a drugi je bio Saya no Uta, fantazmagorična storija o poremećenom liku koji se zaljubljuje u (i obljubljuje) maloletnu devojčicu što mu je sasvim u redu, a onda se zaprepasti kad shvati da je njen pravi oblik deformisano čudovište. Publika kojoj su ovakvi naslovi namenjeni uglavnom i nalazi vrhunsku umetnost i smisao univerzuma u besmislicama i prljavoj vodi sa dna bunara. Ne, nisam hejter, samo sam normalan.

S obzirom na to da sam očigledno nešto zgrešio uredniku pa sam prekomandovan u dežurnog mesara i redovno dobijam životinjske naslove na obradu, očekujem da će me u budućnosti počastiti nekim simulatorom gej parade avganistanskih voluharica. Ocena je jednaka prosečnom broju godina osobe, obavezno ženskog pola, koja će Hatoful Boyfriend, svoju novu omiljenu fantaziju dočekati uz parafraziranje poznatih stihova: „Ne, nemoj mi prići, želim izdaleka; ložim se na golubove, a ne na čoveka”. Pre nego što me razularena horda maloletnih domaćih anime/manga fangrlica zavrljači u kotao sa ključalom miso supom i žrtvuje bogu (boginji?) Gacktu, u prilog tvrdnji da nisam japanomrzac zaključiću tekst u (skoro pa) haiku stilu:

Iz dubine duše pustiše goluba
Kawaii potomci hrabrih samuraja
Pocrkali

Jan ČMELIK