Ocenjivanje naslova rađenih po popularnim TV serijama i filmovima često podseća na rad u postrojenju za recikliranje – obe delatnosti podrazumevaju sortiranje đubreta različitog kvaliteta. Ipak, dok recikliranje sekundarnih sirovina doprinosi ovom društvu ekonomski i ekološki, igranje sa tužnim komadom softvera kao što je NCIS: The Game ne doprinosi ama baš ničemu. Ubisoftov šangajski studio pokušao je da pretoči popularnu forenzičku TV seriju u formu igre i podigao neuspevanje u tome na nivo umetnosti. Naravno, ljubitelji serije ne gaje lažne nade da je ono što gledaju na TV-u umetnost ili visoki kvalitet, ali ipak je u pitanju krajnje zabavna kombinacija komičnih interakcija među likovima i kriminalističkih slučajeva koji se lako prate. Na veliku žalost svih potencijalnih igrača, ova igra ima samo teoretske dodirne tačke sa pojmom zabave.

NCIS: The Game bi na papiru trebalo da bude paket od četiri interaktivne epizode popularne serije. U praksi, to je komplet mini-igara povezan agonalno lošim animacijama i linearnim dijalozima, koji ćete završiti za oko tri sata. Tokom igranja primetićete sitne detalje koji ukazuju na to da je neko od scenarista igre bio upoznat sa predloškom. Ti sitni detalji će vam, ako ste ljubitelj serije, na sekund izmamiti osmeh, ali odmah za tim poklopiće vas talas depresije jer se te retke svetle tačke dave u moru nekvaliteta i osrednjosti.

Mehanika igre je rudimentarna. Na scenama zločina u ulozi Gibsa, Di Noza ili Zive skupljate dokaze fotografisanjem, uz eventualno pomeranje komada nameštaja i otvaranje ormara ili sefa. U toku obdukcija Daki takođe fotografiše interesantne detalje. Za računarom Mekgi lista kroz mejlove i radi GPS praćenje osumnjičenih. Ebi u laboratoriji uparuje otiske pristiju, guma ili obuće i analizira metke ili uzorke hemikalija. Na kraju spajate sve sakupljeno u logičke celine, kojima tokom isleđivanja osumnjičenih možete da potvrdite ili opovrgnete njihove iskaze.

Pomenute tužne animacije su najodbojnija stvar u igri. Svi likovi tek minimalno podsećaju na zombi verzije glumaca iz serije, a kreću se uštogljenije od zarđalog robota. Sem toga, većina glasova nema veze sa originalima. Dejvid MekKalum i Robert Vagner su jedini čiji se glasovi čuju u ovoj igri i čiji modeli zaista malo liče na glumce. Šteta što su u pitanju sporedan i epizodan lik. Igra je razočaranje, i to kako za igrače koji nemaju veze sa predloškom tako i za ljubitelje TV serije.

Dragan KOSOVAC