Igra Trine bila je ljubavno pismo upućeno nostalgičnim igračima, onima koji su se s blaženim osmesima prisećali igara kao što je The Lost Vikings. Nije bila bez mana, ali potencijal, ambicije i uloženi trud jasno su se videli. Dve godinu su prošle od tada, a Trine 2 je pred nama. Već na prvi pogled jasno je da su autori imali sluha za vapaje publike, da su spremni da prihvate kritiku i izvuku pouke iz svojih grešaka.

Radnja se nastavlja na prethodnu igru. Troje junaka su se primirili posle svoje velike avanture, te sada žive prosečnim životima, sve dok se jedne vedre noći naslovni artefakt koji je spojio njihove duše ne vrati, i to sa namerom da im ukaže na novu opasnost kojom moraju da se pozabave. Jedini aspekt igre koji je vidno nazadovao jeste scenario. Duhoviti razgovori protagonista padaju u senku zapleta koji je naprosto užasan – prepun protivrečnosti, loše tempiran, pretrpan obrtima zarad usiljene nepredvidivosti.

Mehanika je u osnovi ostala ista – svaki od troje likova poseduje jedinstvene sposobnosti, koje je potrebno adekvatno primenjivati da bi se napredovalo. Čarobnjak praktikuje telekinezu, a može i da stvara predmete. Vitez se koristi mačem i štitom, kao i teškim čekićem. Lopov pored luka i strele na raspolaganju ima i sajlu za penjanje. Da bi se ove veštine negovale i napredovale neophodno je sakupljati iskustvo, otelotvoreno u plavim kuglama razbacanim duž nivoa. Drvo veština je redizajnirano, te je sada akcenat zaista stavljen na međusobno dopunjavanje troje junaka.

Dok su u prvom delu prepreke bile prevashodno prostorne, ovog puta su se autori potrudili da naprave zagonetke čija rešenja nisu baš očigledna. Skakutanja i vešanja po lijanama i dalje ima u izobilju, ali sada je to dopunjeno problemima koji zahtevaju malo mućkanja glavom. Od igrača se traži maštovita manipulacija vodom, vatrom, vazduhom ili gravitacijom, a neretko i više njih zajedno.

Neprijatelji su prilično jednolični, a živi mrtvaci iz prve igre zamenjeni su goblinima. Borbe nisu previše izazovne, a uživanje predstavljaju jedino kada su u sponi sa preprekama drugačije prirode. Izuzetak su bitke sa bossovima, koji su malobrojni, ali lepo zamišljeni. Dok je neke moguće pobediti korišćenjem puke sile uz veoma malo veštine, za druge je potrebno planiranje.

Tehnikalije nisu menjane, uz jedan izuzetak: moguće je sačuvati poziciju u bilo kom trenutku. To čini Trine 2 znatno udobnijim od starijeg brata, naročito kada se uzme u obzir to da su nivoi podjednako dugi.

Multiplayer je prisutan u vidu kooperativne kampanje, koja se odvija na istim deonicama kao i njen single player parnjak. Dostupna su dva režima – prvi dozvoljava igračima da menjaju uloge, dok drugi zahteva da se drže prvobitne raspodele. Timski rad je neophodan i pruža ogromno zadovoljstvo ako se uparite sa pravim ljudima. Međutim, problem je u tome što je Trine 2 igra za jednokratnu upotrebu. Ponovno igranje kampanje ne pruža zadovoljstvo otkrivanja lokacija i rešavanja zagonetaka – sve ste već videli i znate. Prvi prelazak je od suštinskog značaja, jer će on oblikovati vaš utisak. Stoga bi verovatno najbolje bilo da zanemarite single player i odmah se upustite u avanturu sa dvoje prijatelja. Ili obratno, ako ste samotnjak.

Estetski izraz ostao je nepromenjen – predivne, raskošne pozadine pune detalja, prelepo animirane i pune života, dopunjene vedrom i laganom muzikom koja odiše fantazijskim motivima. Nažalost, trpanje bloom efekta gde mu mesto nije takođe je ostalo nepromenjeno. Držite zavarivačku masku u pripravnosti.

Pavle ĐORĐEVIĆ