Niskobudžetni multiplayer šuteri u velikoj meri podsećaju na mlađ lososa – možda svaki hiljaditi doživi svoj prvi rođendan i proslavi ga u zdravlju i veselju. Amazonska džungla izrazito kvalitetnih, visokoprofilnih igara kao što su Modern Warfare 2 i Bad Company 2 dopunjena je frontom više nego zadovoljavajućih besplatnih (i micropayment) naslova kao što su Quake Live, Battlefield Heroes, Combat Arms i America’s Army. Kome treba nešto osamsto pedeset i šesto, bez pedigrea i bez predistorije, nešto što košta para, a ne dolazi sa singleplayer kampanjom i ne nudi ništa što nije viđeno već devetsto miliona puta?

Zaista, šta bi pridošlica u ovoj areni morao da uradi da bi ga iko zapazio, kupio i startovao više od jednom? Blacklight: Tango Down, odnosno njegovi autori, misle da odgovor leži u guranju prsta u vaše oko, muljanju po ivici, vađenju krmelja i njegovom odbacivanju uz trzaj kažiprsta i palca, kao što frajeri lansiraju pikavac. Kako drugačije objasniti to da se igra može kupiti isključivo u Games for Windows Live izvedbi (od koje se ljudi ježe i zaziru), da predstavlja port XBL multiplayer pucačine koja kopira sistem nivoa i arsenala viđen u Modern Warfare 1 i 2, da je u PC verziji ne igra gotovo niko, što želju za multiplayerom, tj. samu poentu igre gasi u korenu... Njena jedina prednost, cena od 15 evra, za korisnike PC-a uopšte nije big deal kao za korisnike Xboxa 360 i Playstationa 3, čiji zatvoreni online sistemi ne nude besplatne sadržaje. Jadnicima koji znaju samo za multiplayer u kavezu Xbox Live i Playstation Networka Blacklight: Tango Down verovatno zvuči kao sjajna, a jeftina seckalica za voće iz TopShopa. Mada... Čak i takve individue znaju da razmak između 15 i 40 evra nije Beringov moreuz, i da razlika u ceni između ovog „meh” naslova i, recimo, fabuloznog Bad Company 2 iznosi pet puta manje od dnevne nadnice đubretara u Austriji. Bottom line: multiplayer šutere nabavljate da biste ih igrali svakodnevno, mesecima, pa čak i godinama, stoga će se svako normalan opredeliti ili za najbolji plaćeni ili najbolji besplatni. Mesta za mlaku sredinu nema.

Blacklight: Tango Down, pseudofuturistički multiplayer shooter, makar po specifikacijama podseća na Modern Warfare 2. Dvanaest mapa, pola tuceta klasičnih modova (pojedinačni i timski deathmatch, CTF, Domination itd.), sistem nivoa i arsenala koji otključavate napredovanjem po njima... Ova poslednja stavka postaje apsolutno obavezna za svaki novi šuter sa iole ozbiljnim online pretenzijama, i ovde predstavlja jedan od retkih elemenata koji zaista funkcionišu. Svako ubistvo u multiplayeru pomera skalu nivoa lagano napred, a svaki novi nivo otključava jedan ili više komadića opreme. Umesto otključavanja pojedinačnih pušaka, pištolja, automata i revolvera, Blacklight vam „anlokuje” kundake, rukohvate, optičke nišane, šaržere i druge sastavne delove oružja, koje po volji možete kombinovati sistemom koji mnogo podseća na Army of Two: 40th Day. Mogućnosti za kozmetičku i performansnu kombinatoriku zaista su nepregledne.

Umesto single playera sa nekakvom suvislom pričom, čija bi svrha bila da „lore” igre približi zbunjenoj publici, Blacklight poseduje četiri izolovane Black Ops misije, čija forma kopira Special Ops iz Modern Warfarea 2. Možete ih igrati sami ili u društvu jednog partnera, a njihovo prelaženje takođe vam daje iskustvene poene i nivoe koji „važe” u multiplayeru. Sve Black Ops misije gotovo su identične i svode se na linearni hodnik prepun protivnika koje morate skidati uz konstantno hvatanje zaklona. Neinspirativan dizajn će im oprostiti svaki igrač kome će poslužiti kao štaka za uravnoteženje multiplayera. You see, zbog minimalnog broja igrača online sistem će vas automatski povezivati sa bilo kim ko je online, a traži isti mod igre; razlika u vatrenoj moći i otpornosti na pogotke igrača 28. i igrača 2. nivoa je ogromna, te ćete nakon frustracije izgutane u nekoliko mečeva neumitno posegnuti za grindovanjem nivoa u Black Opsima. Ako niste pri sebi, naravno. Ako jeste, batalićete ovo i vratiti se na neki normalan, posećen i balansiran šuter.

Games for Windows Live... Ovu softversku izraslinu najlakše je definisati kao bedni ekvivalent Steama, koji ne sadrži ništa što makar maskira ili šećeri činjenicu da se radi o DRM-u. Baza naslova koji se mogu kupiti preko GFWL-a relativno je mala, a sistem nema multimilionsku zajednicu kao Steam, što ćete osetiti kada pokrenete „find game” u multiplayeru i prepustite se užitku gledanja u peščani sat koji pravi lupinge. Tokom vikenda, čekanje da se skupi dovoljno ljudi za jedan team deathmatch je još kako-tako podnošljivo, ali radnim danima nam je samo jednom uspelo da uopšte zaigramo multiplayer (i to iz tridesetog pokušaja). Broj ljudi koji poseduje i želi da igra ovo online apsolutno je minimalan, a takva situacija u prve dve nedelje po premijeri igre sugeriše na to da Blacklight ima prilično crnu budućnost.

Miodrag KUZMANOVIĆ