Postoje stvari koje su toliko glupe da su zapravo dobre – poput filma „Hot Tub Time Machine”, festivala posvećenih pivu ili valjanja u toplom blatu i skvičanja. Biti stupidarija koja će nekom biti simpatična, u slučaju video igre mnogo je teži poduhvat. Ovde ne govorimo o igrama projektovanim za decu (najveći deo Wii asortimana) već o AAA naslovima koji misle da kombinacija budžetnosti i gluposti može da razgali srce.

Crackdown 2 je akcioni sandbox u kom imate ulogu futurističkog, genetski poboljšanog superpolicajca koji u negativno-utopističkom gradu budućnosti po danu bije bitku s teroristima iz organizacije Cell, a noću se rve sa mutiranim stanovnicima, virusno izobličenim i zombifikovanim monstrumima koji čekaju suton da preplave ulice. Za razliku od drugih modernih sandboxova, Crackdown 2 nema protagonistu sa pedigreom (vaš policajac-avatar je mutavi klon), nema suvislu priču, misije i kampanjsku strukturu (igra se sastoji od jedne jedine, velike misije), nema audio-vizuelne parametre u skladu sa standardima iz 2010 (cell shaded grafika identična je onoj iz tri godine starog prvog dela). Pa šta onda ima? Ima jurnjavu po krovovima i besomučnu potragu za zelenim kuglama koje vam omogućavaju da pravite veće skokove.

Želja sa sakupljanjem, pabirčenjem i poboljšavanjem procenta nečeg jeste esencija mnogih dobrih žanrova, ali kada se kreira van konteksta, smisla i logike, dobija se igra banalna kao Crackdown 2. Kakvi orbovi/kugle? Ko ih je postavio na vrhove zgrada i nedostižne balkone? Zašto glavnom junaku, ako već sudbina grada visi o koncu, komanda ne dodeli helikopter sa pilotom koji bi mu omogućio da ih skupi za pola sata i poveća šanse za uspeh kritične misije? Ovakva pitanja niko ne bi postavljao u slučaju Super Mario Galaxyja, ali kod igre koja operiše pojmovima kao što su terorizam, retro virusi, policijska država i medijska manipulacija, svođenje gro aktivnosti na žablje skakanje i potragu za staklićima je stupidno. Jaz između postavke i realizacije u slučaju Crackdowna 2 jednostavno je prevelik.

Struktura igre, ako se to što Crackdown 2 ima može podvesti pod pojam strukture, nije bazirana na misijama, NPC kontaktima ili makar razaranju sa određenim ciljem (na način Just Cause 2, na primer). Vaš jedini (obavezni) zadatak u igri jeste aktivacija sistema koji skupljaju sunčevu energiju i služe za spaljivanje mutiranog stanovništva (tzv. „Freaksa”). Svaki „beacon” ima tri podstanice koje se moraju aktivirati pre ispaljivanja, a Pacific City poseduje ukupno devet 3+1 sistema. Šta ovo znači? Znači da ćete jednu te istu misiju ponavljati devet puta, sa varijacijama koje se svode na lokaciju, visinu objekta sa podstanicom i protivnike koji će vas čekati u finalu svake misije u kojoj branite beacon koji se puni (u svakoj sledećoj misiji ih ima više, a povremeno se pojavljuje i nova vrsta...). Kada konačno aktivirate svih devet stanica, očekuje vas mlako finale u kojem branite zgradu Agencije i... I tu je kraj, bez obzira na to što komadići zapleta u zaključnom delu igre sugerišu da ste tek na polovini i da teroristi, odnosno njihova „harizmatična” liderica, upravo tada ulaze u pun fokus. Nije nam jasno šta se ovde zapravo desilo, osim činjenice da je neko u poslednjem trenutku odlučio da igru preseče na pola. Iako je kraj igre čist cliffhanger, sve ukazuje na to da se radi o iznuđenom cliffhangeru, da li zbog nedostatka vremena, para ili želje za Crackdownom 3 uz minimum truda. Kad smo već kod toka priče... Informacije o tome šta se zapravo događa i zašto je sve otišlo dođavola u nekada ponosnom gradu dobijaćete na kašičicu iz dva izvora: od sopstvenog hendlera (čiji glas počinje da smara nakon pola sata) i nalaženjem audio logova. Normalan, to jest razumno-površan igrač koji ne želi da troši sate i dane na kopanje po ruševinama biće u stanju da nađe možda četvrtinu ili petinu logova, što će mu omogućiti da sazna ekvivalentno nedovoljan procenat priče. Totalno bezveze.

Zašto bi bilo ko igrao Crackdown 2? Možda zbog nedotupavne, ali donekle zarazne i fluidne pucačke akcije, vožnje, gaženja, mitraljiranja i skakanja? Zbog slasti istraživanja, penjanja, zavlačenja u rupe i nalaženja bombone (orba) na nenadanim i teško dostižnim mestima? Igračima kojima pojam „urbani akcioni sandbox” podrazumeva nešto više od napredne, trodimenzionalne verzije Donkey Konga nabrojani sastojci jednostavno nisu dovoljni da opravdaju vremensku investiciju u Crackdown 2. A i nije da se radi o nekoj investiciji, jer se igra može završiti za jedan kondenzovani igrački dan.

Miodrag KUZMANOVIĆ