Gwalkanski diktator Svobodhan Meowlosewitz, predsednik republike Svrbime i Crne Dole, naložio je komandi oružanih snaga da napadne susednu Kurwatsku... Gospodo iz Bohemie, zapleti vaših igara su glupi upravo na ovakav način. Šta je problem, zašto ne koristite realne lokacije? Bojite se Rusa i muslimana, štrecate se sopstvene senke? Operation Arrowhead, stand-alone ArmA II ekspanzija u kojoj kao pripadnik US Army napadate Takistan pored Zelenog mora, čiji je direktor Aziz izvršio invaziju na susedni, naftom bogati, ehm, Krwsomethingstan, očigledno je smešten u fiktivni Irak. Ovom pantomimičnom skrivalicom ste, nažalost, uspeli da nam ubijete apetit: prve zalogaje igre možemo da uporedimo sa šniclom u restoranu koju nam je konobar spustio na stolnjak umesto serviranja u tanjiru. Nedostaje okvir za konzumaciju, nedostaju Baas militaristi, fale talibani!

Operation Arrowhead je vrlo kratka stand-alone ekspanzija za bagoviti, ali sadržinski daleko bolje osmišljeni original. Kampanja, koja se sastoji od svega šest misija, dopunjena je sa sedam izdvojenih single player zadataka u kojima odrađujete zadatke odvojene od osnovnog toka kampanje. Invazija na Takistan, borba sa regularnim snagama i milicijom i kontakti sa civilnim stanovništvom smešteni su u kratku ali delimično račvajuću kampanju u kojoj na nekoliko mesta možete odlučiti da li ćete pomoći civilnom stanovništvu (i pobunjenicima) ili ne. Misije u kampanji su daleko skriptovanije nego ranije, što celoj stvari daje filmičnu strukturu na uštrb Oblivionolike slobode originala.

Poboljšanja u odnosu na osnovnu igru pre svega leže u odsustvu bagova i problema u koheziji kampanje, što nije ni čudo s obzirom na njenu daleko tešnje skriptovanu strukturu koja više podseća na Operation Flashpoint: Dragon Rising nego na prostrani kampanjski sandbox iz ArmE II. AI protivnika i vaših kolega, nažalost, nije pretrpeo nikakva unapređenja, što ćete bolno osetiti u svim pešadijskim deonicama igre. Ultrazahtevni 3D engine i dalje je u stanju da generiše prizore koji oduzimaju dah, ali i dalje zahteva više sistemskih resursa nego što objektivno zaslužuje.

Miodrag KUZMANOVIĆ