Možda je nemačka medicina najbolja na svetu, ali će još mnogo vode morati da protekne Majnom, Rajnom i Dunavom dok vredni nemački mravi iz fabrike avanturističkih igara DTP Entertainment ne podare žanru nešto pred čim bismo zaista ostali bez daha. Ovog puta u pitanju je klasična point & click avantura po imenu 15 Days, relativno zanimljive radnje koju ne viđamo često u igrama ovakvog tipa, ali u isto vreme i bremenita s nekoliko propusta i nepotrebnih dizajnerskih odluka koji samo cementiraju mišljenje s početka teksta.

Zvezde igre su Ketrin, Bernard i Majk, visokoprofilisani lopovi-romantici s jedne i specijalni agent američkog pravosuđa Džek Stern s druge strane, koje ćete naizmenično voditi u njihovoj igri mačke i miša. Elem, lopovski trio specijalizovan je za krađe vrednih umetničkih dela iz muzeja i galerija širom sveta, nakon čega isplatu za obavljeni posao, pored pokrivanja sopstvenih troškova, tajnim kanalima investiraju u dobrotvorne organizacije i programe pomoći zemljama Trećeg sveta. Agent Stern u celu zavrzlamu biva upleten nakon misteriozne i naizgled ničim neizazavane smrti britanskog ministra inostranih poslova, pri čemu će se tokom istrage, pogađate, njegov put ukrstiti sa „poduhvatima” robinhudovske ekipe s početka priče.

Najveći problem 15 Daysa, dodali bismo, apsolutno nedopustiv za jednu avanturu, jeste u tome što igra više deluje kao interaktivni film urađen u formi avanturističke igre nego kao prava stvar. Ovo se ogleda u tome što ćete većinu vremena provesti tupo se šetajući od lika do lika, pa red razgovora, pa red šetnje, pa nova lokacija gde ćete to isto ponavljati još nekoliko puta, pa tu i tamo neki zadačić, zagonetka ili upotreba predmeta i sve tako ukrug. Sami zadaci prilično su rudimentarni i njihovo rešenje se jasno nazire još sa kilometar daljine, što ubija bilo kakvu neizvesnosti ili osećaj da ćete zaista morati da mozgate tokom igranja. Ovome u prilog idu i pomalo konfuzno kreirani puzzleovi i mehanizmi (najčešće skopčani s provaljivanjem u muzejske sigurnosne sisteme), veliki broj radnji koje likovi odrađuju automatizovano, bez igračevog inputa i mnogo razbacanih predmeta koji nemaju nikakvu upotrebnu vrednost i koje će likovi često prokomentarisati u klasičnom captain obvious maniru.

Drugi veliki smorni element igre je nezdrava potreba vas i vaših sagovornika da razgovore koje vodite otežete u beskonačnost. Gotovo po pravilu, nakon što izvučete nekoliko korisnih informacija neophodnih za dalji tok igranja, sledi čitava tirada o totalno nebitnim, nezanimljivim i sporednim stvarima, čije proživljavanje predstavlja pravi test za živce. Ketrinin otuđeni odnos sa ocem, slikar-falsifikator Robert Mek Brajd koji kuka o svojoj nesrećnoj sudbini, haker Majk koji konstatno smara o svojim ubersposobnostima... Priči nema kraja, kao da su autori prilikom kreiranja ovog dela imali na umu klasičnu nemačku domaćicu koja nije imala sreće da otputuje negde na odmor i kojoj bi ovo trebalo da zameni ljubavni vikend roman koji neće imati prilike da pročita negde na plaži u inostranstvu. Dodatna nezgodacija vezana za ovo jeste i to što dijaloge ne možete da skipujete po rečenicama već isključivo u celosti, a dodatna rupa u dizajnu igre je to što se informacije bitne za dalji tok igranja nigde ne beleže, pa morate pažljivo da pratite razgovore kako biste znali šta se sledeće od vas očekuje.

Upravljački deo prilično je user friendly orijetnisan. Levim tasterom miša otvarate dostupne akcije na predmetima i drugim hot-spotovima na ekranu. Manji problem predstavlja pozivanje inventara (kursor morate da zadržite delić sekunde na desnoj strani kružića s mapom lokacija u donjem levom uglu, nakon čega se otvara traka sa predmetima), ali pohvale idu prilično bezbolnoj navigaciji kroz veliki broj lokacija (pomoću pomenute mape ili dvoklikom na izlaze, odnosno strelice za promenu perspektive na samim lokacijama).

Na audio-vizuelnom polju stvari stoje standardno kada se radi o avanturama iz nemačke škole. Kvalitetne, živopisne i detaljne 2D pozadine, pored obilja animiranih segmenata koje ih čine prilično živima, obogaćene su i sjajnim efektom lažne dubine i perspektive, jer su različiti elementi scene poređani na više nezavisnih slojeva što stvara prilično uspeo efekat paralaksnog skrolovanja (isto važi i za kvalitetne sinematike). Sve ostalo se iz petnih žila trudi da ne deluje beznadežno inferiorno u odnosu na ovaj, najveći kvalitet igre. Modeli likova su siromašno i modelovani i animirani, tokom dijaloških delova do izražaja dolazi njihova uznemiravajuća ukočenost, a o hipnotišućim pogledima koji retko kada trepću da i ne govorimo.

Glasovna gluma je malo iznad proseka, pre svega zbog obilja različitih akcenata kojima likovi govore (britanski, američki, afrički i sl.), ali, opet, ništa out of the ordinary. Muzika je u stilu loših TV filmova i često se neprirodno okida kako bi pojačala neki „visokoemotivni” momenat kada likovi počnu da tupe nešto bez kraja na vidiku.

Danger, intrigue & suspense su izgleda bili glavne zvezde vodilje autorima prilikom izrade igre i u tome su (ako uspete da zanemarite sve navedene, ne baš naivne propuste) relativno i uspele. Ako 15 Days ne posmatrate kao igru iz žanra koji počiva na određenim pravilima i konvencijama i ako se naoružate strpljenjem kako biste preživeli smarajuće dijaloge, cela stvar može se posmatrati kao laka, pitka i svarljiva letnja zanimacija o lopovima, žandarima i ponekoj zlokobnoj njušci iz senke.

Aleksandar DINIĆ