Dame i gospodo, nema razloga za brigu. Infinity Ward je ponovo preuzeo dizgine, serijal Call of Duty je u sigurnim rukama. Mada nije fer pljuvati po Treyarchu zbog CoD3 (štaviše, momci su obavili solidan posao), osećalo se da igri nedostaje „ono nešto”. A to nešto, tih ključnih deset posto koji od dobrog naslova naprave tripl-A igru o kojoj mesecima bruji ceo Internet, naći ćete već u prvih pet minuta provedenih uz Call of Duty 4. Vredelo je čekati.

Prva i najpametnija promena koju je Infinity Ward sproveo jeste odluka da se definitivno raskrsti sa WWII miljeom. Sigurno ima ljudi koji će prelazak na moderno doba doživeti kao smrtnu uvredu. Za nas ostale sa normalnim pragom zasićenja, odsustvo svastike, dernjave na nemačkom i „Redova Rajana” dolazi kao neverovatno osveženje. Satima kasnije, kada ste već duboko zabrazdili u kampanju, odjednom ponovo spoznate koliko ste srećni što u ruci držite kalašnjikov umesto MP-40. Oružje i protivnici su drugačiji, pravila ratovanja promenjena, ali je zato gameplay ostao isti. Jednostavnije rečeno, nećete se ni trenutak dvoumiti oko toga da li je pred vama autentični Call of Duty, samo u novom ruhu.

Da odmah raščistimo: najgori, a ujedno i jedini ozbiljan defekt koji CoD4 poseduje jeste „dužina” single-player kampanje. Ako iole znate šta radite, na normalnom nivou težine projurićete kroz tih dvanaestak poglavlja unutar nekih pet i kusur sati. Priča se odvija munjevitom brzinom, kroz kratke ali brutalne vojne operacije na suprotnim krajevima sveta. Američki marinci dobili su zadatak da se opet koškaju s Arapima, dok su britanskim specijalcima zapali ruski ultranacionalisti. Ova dva naizgled nepovezana sukoba ubrzo prerastaju u združeni napor dobrih momaka da spreče nuklearni holokaust u režiji jednog tipičnog klensijevskog negativca. Nećemo otkrivati detalje, ali budite spremni da se suočite sa činjenicom da je moderno ratovanje prljava rabota u kojoj obično nema srećnog kraja. Nekoliko momenata tokom kampanje sigurno će vas naježiti, pošto koriste neočekivano sirove narativne metode. Ako ništa drugo, barem ćete, onako polusiti, odmah hteti da obrnete igru još jedared.

Igrač raspolaže samo dvema puškama, kojima malo šta može da pogodi ako se kreće. Od smrti vas deli samo jedna precizno bačena granata ili nekoliko direktnih rafala. Povećana ubojitost modernog naoružanja znači da više niste sigurni iza taraba ili tanjih zidova pošto meci iz jurišnih pušaka kroz njih prolaze kao kroz papir. Čim dođe do puškaranja, bombe krenu da pljušte kao kiša – daleko češće dokačiće vas geler nego metak.

Kompetentni saborci sa vama su kroz celu kampanju. Izuzimajući činjenicu da ne mogu da umru pošto su deo priče (osim ako ih sami ne upucate, ali tada popijete crveni karton), njihovo ponašanje je u 90% slučajeva uverljivo, osim u retkim trenucima kada postane jasno da cela parada čeka na vas. Treba vremena da se to uoči, budući da je ritam igre tako majstorski doziran, ali ponekad sve stane dok vi ne pređete neki nevidljivi prag. Nije mnogo bitno, al’ kad već cepidlačimo...

Pojedinačni nivo ne traje duže od pola sata, često i kraće, ali je toliko nabijen adrenalinom da ćete morati da cedite gaće između dva učitavanja. Igra je linearna koliko i ringišpil, ali otvorena priroda bojišta dozvoljava improvizaciju taman u tolikoj meri da se oslobodite osećaja da zapravo sedite u centru uragana čije ponašanje orkestriraju nevidljive ruke. Zaklona uvek ima, kao i sporednih uličica i municije, tako da akcija fluidno i nezaustavljivo teče napred, bez momenta predaha. I taman kad se umorite od tolike dreke i eksplozija, tutnu vam snajper u ruke i obuku vas u kamuflažni kostim. U drugoj prilici, posle napetog noćnog povlačenja kroz pastoralne ruske pejzaže, sešćete za artiljerijske kontrole na vazdušnoj tvrđavi AC-130 i deliti pravdu sa nebesa, preko crno-belog monitora. Kada je pacing u pitanju, nećemo se baš razbacivati rečima poput „savršenstvo”, mada će vam taj epitet verovatno pasti na pamet.

Uprkos rezigniranim očekivanjima napaćenog srpskog igrača, igra nije bezobrazno zahtevna. O, nebesa! Nemojte se nadati čudu, ali CoD4 će solidno raditi sa pristojnom količinom detalja čak i na mašinama čija je prva mladost prošla. Bitno je to što, nasuprot trendu da inače prelepe igre izgledaju kao stara čarapa već kada siđete na medium, CoD4 i dalje izgleda dobro. Lepota ove igre ne leži toliko u broju poligona ili realističnoj fizici, koliko u detaljima: načinu na koji pršti malter od rafala, ili izgledu normal mapa na zidu od cigli, u tome kako se gume na kolima izduvaju kada ih probuši metak ili kako se pogođeni protivnici ruše kroz tečnu kombinaciju motion capturea i ragdolla. Sve je natopljeno fantastičnim osvetljenjem, koje dramatično ocrtava siluete saboraca i vezuje ih za prostor. Ne sećamo se da je ijedna igra ovako kohezivno upregnula prelivanje svetlosti i senke. Atmosferu upotpunjuje gromovita, kristalno jasna zvučna podloga, kao i snažan voice acting koji pomaže da se vežete za svoje saborce.

Multiplayer je posebna priča. Sva je prilika da će, kada izgustirate kampanju (eh, da je samo koji sat duža...), euforična kakofonija tipične multiplayer partije još dugo zadržati igru na vašem hardu. Infinity Ward je na solidnu odranije poznatu strukturu dodao još nekolicinu začina: ređanjem fragova dobijate poene kojima otključavate novu opremu, specijalne skillove, kao i opciju stvaranja sopstvene, kastomizovane death-dealing klase. Posebno oduševljavaju poslastice tokom samog meča: tri uzastopna fraga vama i saborcima nakratko otkrivaju pozicije protivničkih igrača, pet fragova daje mogućnost da navedete artiljerijsko bombardovanje na određenu tačku na mapi, dok sedam uzastopnih fragova dozvoljava pozivanje vatrene podrške u vidu vojnog helikoptera! Sjajno – bar dok ste na pobedničkoj strani.

Đorđe NAGULOV