Svet kompjutera

2. januar 2023.

Ne oslovljavamo je INDUSTRIJA bez razloga. Mada i te kako ima developera koji se bave razvojem iz ljubavi, ne manjka onih čija je ambicija da igrače ošišaju, ili pak oderu. Šta god da je poriv, ko radi taj i greši, a pošto je pravljenje igara dugotrajan i mukotrpan posao, prilika da se ispadne grbav ima na pretek. Kako običaj nalaže, nakon što smo pobrojali najbolje, slede one druge, čiji je hype bio puka dimna zavesa ili su prosto same po sebi očajne...

10 NAJBOLJIH igara u 2022. godini
10 NAJBOLJIH „ISPOD RADARA” igara u 2022. godini

10. Gungrave G.O.R.E. (ocena: 48)

Ova japanština o emo-revolverašu koji tegli mrtvački sanduk (služi i kao oružje), zamišljena je kao reboot davno zaboravljenog serijala iz 2002. godine. Njega je uistinu verodostojno dočarala. Problem je u tome što se PlayStation 2 dobu repetitivni nivoi i horde jednoličnih i jadnih protivnika koji ne predstavljaju nikakav izazov mogu oprostiti. Dve decenije kasnije... nikako! Gungrave G.O.R.E. je totalno đubre od igre i ne vredi ni ovih par rečenica koje mu po formi, kao stavci na ovoj listi, pripadaju.

9. Vampire: The Masquerade – Swansong (ocena: 57)

Kako bi brojnim poklonicima ovog serijala, koji nestrpljivo čekaju na Bloodlines 2 (verovatno tokom 2023-će, možda...), prekratio vreme i utolio žeđ, francuski Big Bad Wolf ponudio im je Swansong, još jednu priču o vampirima u visokom društvu. Bolje da nije, jer je totalna sramota prema franšizi. Na stranu bagovi koju je neka zakrpa u međuvremenu verovatno ispeglala. Sama srž mehanike je falična! Neprekidan ciklus međuanimacija, dijaloga i istraživanja ima svoju zacrtanu putanju. Ukoliko ispravno ne pretpostavite šta će se dalje desiti, nailazite na zid koji onemogućava dalji napredak. Dosadna konfuzna priča i premalo „vamirisanja”. Zaista, ako vam je do vampira, od ovoga je bolje pogledati remek-delo domaće kinematografije „Ćao inspektore 2: Vampiri su među nama”.

8. Do not open (ocena: 44)

Linija koja razdvaja pravi izazov za kefalo i reflekse i teskobu usled loše odluke tvoraca neke igre, tanka je ali iz aviona vidljiva. Kako bi prevagnuo na ispravnu stranu, razvojni tim mora da bude jako vešt, što ekipa iz NOX NOCTISa očigledno nije. Priča ove mešavine horor avanture i escape rooma besramno se šlepa na „Vešticu iz Blera”, a izvođenje je kriminalno. Developeri tvrde da ima preko dva miliona kombinacija za svoje sobe i zaista im verujemo, samo ne mislimo da je to trebalo da saznamo i u praksi! Prelako se gine, slagalice ne poštuju zakone fizike... ma krš totalni!

7. Elex 2 (ocena: 57)

Autori čuvenog Gothica poslednjih 15-tak godina isključivo žive od stare slave, cedeći do besvesti svoj (neosporan) talenat kako bi nam servirali praktično isto jelo sa manje ili više ovog ili onog začina. Elex je tako tematski nespretan spoj naučne i epske fantastike, a njegov naslednik isporučuje još jednu turu obilnih interakcija, do zla boga sporog levelovanja i monotonih borbi protiv neprijateljski nastrojenih ljudi, životinja ili mutanata. Sve to izvedeno je u odavno zastarelom maniru, te deluje kljakavo i polovično.

6. Ghostbusters: Spirits Unleashed (ocena: 59)

Čuvena komedija iz 2016. godine (šalimo se, naravno da mislimo na original iz 80-ih) do sada je više puta poslužila kao inspiracija za igre raznih žanrova. U 2022-oj, to mora da bude kooperativni multiplayer. Ideja je, pogađate, da sa svojom četvoročlanom ekipom ganjate duha (može da bude i igrač i AI bot). Nije loša fora. Šteta što u praksi čabrira, jer su dve suprotstavljene strane neizbalansirane. Duh ne mora ni da se bori. Dovoljno je da svoje protivnike izbegava dok ne zauzme (hauntuje) određenu lokaciju. Nasuprot njemu, uspeh zavisi od nadljudske koordinacije poteza sa ostatkom tima, koju je i među saigračima koji se poznaju teško uspostaviti. Sa anonimusima... gotovo neizvodljivo. Dakle, gubljenje vremena.

5. LEGO Brawls (ocena: 52)

Inteligencija mlađe populacije redovno se potcenjuje prilikom mozganja o narednoj mamipari. Tako je Lego prošle godine ponudio svog klona Super Smash Brosa. Na ruku Brawlsu ide prepoznatljiva estetika i ništa drugo. Prosta je, generička, haotična (osam igrača na jednoj mapi uz tonu svetlosnih efekata), ograničena (ako želite da se kooperativno igrate na jednoj konzoli, osuđeni ste na jednog partnera i free-for-all režim) i što je najgore, preskupa. Da je freemium pa i da prođe, ali za 40 evrića! Pali!

4. Babylon’s Fall (ocena: 30)

Nastavljamo u maniru maloumnih derikoža. Ova igra je sjajan spoj ružnog i dosadnog. Cilj vam je da očistite vavilonsku kulu od zla, a do njega vas dele nivoi koji su do bola međusobno slični, sa jednako „živopisnim” i „uzbudljivim” protivnicima. Na pratećem interfejsu sve šljašti od menija i promotivnih prozora kako bi vam izmamili još koji dinar. A da, po puštanju u pogon, osnovno izdanje Pada Vavilona koštalo je 70 evra! Jel to u PlatinumGamesu neko potegao vinjak umesto sakea?

3. The Callisto Protocol (ocena: 51)

Prema podacima koje ćemo upravo da izmislimo, horor predloška svemirskog broda na kome je nešto pošlo naopako do sada je u igrama obrađena okruglo 3679 puta. Kako posle toliko uspelih i neuspelih pokušaja odavno prežvakane ideje zaista stvoriti nešto jedinstveno? Nemamo pojma. Problem je što ni ovi iz Striking Distancea (od kojih je nekoliko radilo na Dead Spaceu) nisu sigurni, a očigledno je da su u Calisto uložili jako puno truda, jer je sa produkcijske strane vrhunska. Nažalost, po svim ostalim kriterijumima davi! U knjigu žalbe ubeležili smo bezrazložno žilave protivnike koji će i onim veštijim igračima kidati živce, zatim nespretne metode građenja atmosfere, i na kraju... cliffhanger! Da, priču će dovršiti neki DLC koji je potrebno doplatiti preko već uloženih 60 evra...

2. Scorn (ocena: 51)

Teška srca okrećemo palac nadole pred delima domaćih autora. Možda bismo bili blaži da Scorn tokom svog dugogodišnjeg razvoja nije zapatio toliki hype. Ovako, moramo biti strogi ali pravični. Fraza koja bi ga najbolje opisala je „forma bez suštine”. Na oko, svet ove (isuviše) kriptične horor avanture, zaista je impozantan. Problem je što nije baš jasno šta u njemu treba da radimo. Naracije nema, protagonista je mutav, pa šta tačno želi moramo da nagađamo. Mehanika čiji su sastavni deo bljutave i nelogične zagonetke, prate sličan princip, te kad se desi nešto bizarno, nismo sigurni da li je to namera developera ili bag. Izgleda da, ukoliko nam ksenomorf nije za petama, bio-mehanička estetika ludog slikara Rudolfa Gigera, nije baš naročito primenjiva na igračku sferu.

1. Diablo Immortal (ocena: 39)

Ako se radi o visokobudžetnom (pa još i besplatnom) naslovu sa kvalitetnim, zaraznim gameplayem, zašto je, onda, Diablo Immortal najgora igra ove godine? Zato što je kombinacija psihološke manipulacije igračima i bezobraznog sistema mikrotransakcija bukvalno zlo. Zapravo, u igri u kojoj bukvalno silazite u pakao da se obračunate sa slugama naslovnog đavola, to bi moglo da se posmatra kao vrhunski potez autora na meta-nivou.

Avaj, to nije slučaj, Diablo Immortal je bezobrazna pohlepa, sakrivena iza kompetentno izvedenog aRPG gameplaya. Da, ovu igru je moguće igrati nedeljama bez da platite ijedan dinar, moguće je i preći celu priču koja postoji u njoj, iako je nedovršena i nebitna za lore Diabla. Međutim, smisao daleko boljih D-klonova upravo je u zabavi tokom grinda i progresa vašeg lika. Monetizacija Immortala pljuje na taj, suštinski aspekt gameplaya i, posredno, na igrače i njihovu volju za dugoročnom igrom. Sramota! E, ZATO je Diablo Immortal samo dno minule godine. Kuga u tvoje svinje Blizzarde, kuga u tvoje svinje!