Aleksandar DINIĆ

1. mart 2022.

Legendarna scena finalne, naelektrisane konfrontacije Luka Skajvokera i Imperatora Palpatina/Darta Sidiusa u „Povratku Džedaja” bila je praćena Sidiusovim naslađivanjem i verbalnim prozivanjem mladog džedaj-viteza, između ostalog, rečima da sada plaća cenu za svoj nedostatak vizije... „Nedostatak vizije” je termin koji savršeno odgovara biznis-modelu nemačkog Piranha Bytesa, firme koja ceo svoj radni vek (koji uskoro puni četvrt veka) zasniva na neumornom prepakivanju jedne te iste forme. Prve dve i po igre serijala Gothic (tu uključujemo i Night of the Raven, ekspanziju dvojke) ostavile su značajan trag u analima kvalitetnog FRP-isanja i stvorile kult instant obožavanja kod posvećenih fanova. Nakon toga, stvari su, nažalost, krenule blagom, ali sigurnom nizbrdicom. Prebagovita trojka delovala je kao neustrašivi ratnik koji se konstantno batrga dok ga mori neizlečiva gorušica. Nakon Gothica 3, usledile su tri (mlake) igre serijala Risen, napravljene po gotovo identičnim obrascima, da bi, zatim, pre pet godina stigao i prvi Elex. Kada ceo svoj (neosporan i neizbrušen) talenat utrošite isključivo na štancovanje duhovnih naslednika, ranijih duhovnih naslednika, svoja prva dva hita, oslanjanje na blagonaklonost šire publike koja će to konstantno da guta nije mnogo perspektivna rabota na duže staze.

Svet Elexa u najpribližnijoj aproksimaciji podseća na drnč, od milošte nazvano pomijarsko vojničko jelo, napravljeno od sastojaka koji su vam u tom trenutku bili pri ruci, bačenih u zajednički kazan, prokuvanih i zapečenih na kraju. Univerzum u kom se na maksimalno nekompatibilan način sudaraju najmodernija tehnologija iz utopističkih SF-filmova, serija i romana, postapokalipsa u kojoj dominiraju zarđali ostaci nekadašnjeg sveta, srednjovekovna utvrđenja i feudalna raspodela moći, magija, fantazija, mutanti, pobješnjelomaksovska „ikonografija” i mnogo toga drugoga, ponovo je presvučena nezdravom dozom (poslovičnog) nemačkog odsustva smisla za humor i stil. Činjenica da jednu istu igru dele prizori najmodernijih sajber-čuda i vanzemaljskih tehnologija sa jednom najobičnijom, dosadnom kancelarijskom stolicom ili metalnom kasom za registratore iz stvarnog života, funkcioniše u tom nekom kempi fazonu jeftinih nemačkih i italijanskih SF-filmova iz 70. i 80. godina prošlog veka, ali nije ništa što će privući širu publiku mimo niše fanatičnih zaljubljenika.

Priča nastavka odvija se nekoliko godina nakon završnice prvog dela i vaše pobede nad Hibridom, nesuđenim vođom nove civilizacije napredne tehno-rase Albova, bivših klerika koji su svoj napredak vezali za intenzivno (i invazivno) rabljenje naslovnog Eleksa, misterioznog resursa nezamislivih(tm) moći. Džeksov mirni, gorštački život iz korena se menja jedne večeri koju je rasa neimenovanih vanzemaljskih osvajača izabrala za početak svoje dominacije svetom Magalana. na invazija (zgodno) raznosi Džeksovu kolibu, onemogućavajući mu da se dokopa nagomilane opreme i tehnologije od ranije, a u isto vreme mu otrovni ujed jedne od živuljki iz vanzemaljske prethodnice resetuje sve naučene veštine (baš zgodno sa mehaničke strane). Izubijanog i ošamućenog, ali i rešenog da sve krive Drine vrati u prave tokove, Džeksa očekuje poduža epopeja okupljanja Magalanskih rascepkanih i sukobljenih frakcija, ubeđivanja da se moraju ujediniti protiv zajedničkog neprijatelja, susreti sa gomilom nekadašnjih poznanika, obnavljanje sopstvenih veština i moći, kao i borba sa infekcijom zadobijenom na početku igre, a sve to dok pokušava da bude dobar otac i uzor svom vanbračnom sinu Deksu (ne, stvarno, to mu je zaista ime).

Ono što sledi i principi po kojima Elex 2 funkcioniše neće iznenaditi nikoga ko je igrao prvi deo ili, zapravo, bilo koju od pomenutih Piraninih ranijih igara. Intenzivan štrapacirung terenom prošaran je obilnim interakcijama sa buljucima bitnih i nebitnih NPC-ova, puzajuće sporim budženjem skillova ili akvizicijom boljeg oružja i opreme, uz susrete sa agresivnom ljudskom, životinjskom, vanzemaljskom i izmutiranom faunom planete. Nažalost, osim jedne svetle tačke, praktično, sve ostalo u igri „funkcioniše” na toliko uporno kljakav, ukočen, nedovršen i grub način, na nivoima istim ili lošijim od prvog dela. Odakle početi? Možda od katastrofalnog dnevnika u kom se vodi evidencija o trenutnim ciljevima i zadacima, gde je sve toliko nesnosno nabacano i nepregledno, teško za praćenje i sa nekoliko odvojenih unosa za istu stvar? Možda od inventara koji je u sličnom, nakrcanom stilu, sa zamornim skrolovanjem po kategorijama koje su vam potrebne, jer ništa nije razvrstano po odvojenim tabovima? Ili, recimo, da krenemo od nepregledne mape koja je „zbijena” na manjoj površini ekrana, bez mogućnosti da se sve malo više odzumira, uz nebuloznu mogućnost da po toj istoj mapi postavljate kastomizovane markere, koji se zatim neće prikazati na mini-radaru u gornjem desnom uglu...

Bilo kakvog „napretka” u igri i te kako ćete se dobro sećati, jer je dotična, standardno, ubitačno nebalansirana po ovom pitanju i proći će mnogo vremena dok ne osetite da ste ratnik vredan svog renomea, a ne kukavac koji će panično bežati od živuljki i protivnika prosečne veličine, a koji će vas one-shotovati bez problema. Kada, nakon deset sati igranja, na sebi imate po koju novu dronjavu krpu nižeg nivoa kao izgovor za odeću i poluslomljen mač karakteristika boljih samo od odvaljene cevke sa kojom počinjete igru, znate da vas očekuju (nepotrebne) Tantalove muke u nastavku balade.

Ovo je dodatno naglašeno famoznim sistemom apgrejdovanja i sticanja novih veština. Svaki od mnogobrojnih korisnih i upotrebljivih skillova nabavlja se ispunjavanjem sumanutih preduslova. Na prvom mestu je trenutna distribucija poena iskustva u pet glavnih atributa, a zatim sledi obavezno angažovanje odgovarajućeg učitelja ili trenera (koji neretko neće odmah biti raspoloženi za saradnju sa vama), kao i obezbeđivanje izdašne novčane naknade usput. Sati i sati igranja samo da biste mogli da sebi priuštite tu i tamo poneku veštinicu koja vam se učinila korisnom, verovatno su zamišljeni kao način za kovanje nemački gvozdene volje i discipline, ali će normalnom svetu, pre svega, delovati mazohistički, ubijajući i ono malo zabave koju uspete da iscedite iz svega ovoga.

Arhiva-Citat sa zvaničnog sajta igre - „Engage in fluid close and ranged combat with a massively improved control system” predstavlja obećanje koje bi zacrvenelo i obraze učesnika političkog života zemlje u kojoj živite. Zahvaljujući reumatičnim animacijama, borbe izgledaju ružno i tužno, sa mlaćenjem tastera kao efektnim načinom da se zanemari (nefunkcionalna) „taktička” komponenta, kojom dominira lockovanje koje ne može da se odluči između više neprijatelja koji su pred vama, odnosno, koje se, u potpunosti neobjašnjivo, isključuje u većini situacija.

Jedino što valja u igri tiče se kompleksnog sistema questovanja, odnosno, načina na koji se NPC-ovi odnose prema vašem liku, kao i jedni prema drugima. Ovo se ne tiče samog kvaliteta pisanja ili načina na koji su zadaci osmišljeni (ili prezentovani), već, pre svega, na gomile detalja koji Elex 2 uspešno prezentuju kao živi svet u kom vaše odluke imaju kratkoročne i dalekosežne posledice. Pojedini izbori unutar questova isključuju ili automatski brišu one koji bi vam bili dostupni u nekoj drugoj situaciji, likovi žive neke svoje živote obavljajući dnevne rutine i poslove, odmaraju, putuju između lokacija, neočekivano vas startuju (sa novim informacijama) ili vam nisu uvek dostupni onda kada vi to želite (čak će vas i ukoriti ukoliko im se obratite dok rade nešto ili razgovaraju sa nekim).

Novinarska verzija igre koju smo isprobali pati od vanserijski loše optimizacije i surovog pada frejm-rejta (naročito u urbanim zonama) kao i očiglednog curenja memorije negde, što će, valjda, biti sanirano nekim preventivnim pečom na dan puštanja igre u prodaju (mada specifikacija o minimalno potrebnih 12 gigabajta RAM-a dodatno svedoči o otaljavanju posla). Autori Elexa 2 moraju naporno da porade na seksipilu svog ostvarenja, kao i da konačno osavremene, praktično sve, elemenata igračke mehanike na kojima zasnivaju svoje igre već decenijama. Kada se sagleda realni kvalitet ove igre, visoki cenovni rang u koji je izdavač gura, nema nikakvog opravdanja.

PRETHODNI TEKST Sifu

SLEDEĆI TEKST OlliOlli World