M. KUZMANOVIĆ

1. jun 2023.

Sindrom neočekivano rapidnog uspeha može da bude pogubniji po autora, nego obična, sivkasta nesposobnost. Neki počnu da paniče, nemajući ni trag ideje kako da nadmaše sopstveno remek-delo, što obično rezultira haotičnim nagomilavanjem bespotrebnih gluposti i revizijama dobrih ideja koje nemaju nikakvog smisla. Na ovaj način je pukla ekipa iz Red Hook Studiosa, čiji je Darkest Dungeon verovatno najrevolucionarniji taktički RPG koji se pojavio u poslednjih deset godina. U znojavom, uplašenom delirijumu, furiozno su nabacivali ideje koje bi dovele do toga da grom ponovo udari na isto mesto. Igrali su goli u mećavi, nosili metalne šipke u olujnoj nepogodi i potpisivali se ispod pentagrama, ali grom ih je ovoga puta potpuno iskulirao.

Darkest Dungeon II nije potpuno bedast, ali nije ni daleko od toga. Igra i dalje ima solidnu osnovu, ali sva nadgradnja, odnosno, sve nove stvari koje su dodate nauštrb starih, totalno su bezvezne i pogrešne. Koren svih problema leži u redizajnu kampanje, koja je sada osmišljena kao serija relativno kratkih, rogue-lite izazova. Umesto laganog marša kroz dungeone ka užasnom cilju, najmračnijoj tamnici, sada imamo pet mini-kampanja koje otključavamo jednu za drugom. Poenta igre je grind i postepeno otključavanje novih heroja, njihovih sposobnosti, trinketa i drugih elemenata, a igra vam vrlo eksplicitno sugeriše da su porazi i nerviranje suština igre.

Hej, pa to je bila suština i prethodne igre, reći će vrli Darkest Dungeon veteran! Da, ali kec je bio zamišljen kao avantura koja se doživljava u kontinuitetu, kao dugački projekat, prepun uspona i padova, radosti i ridanja. Darkest Dungeon II podrazumeva da ćete izvisiti u devetnaest od dvadeset slučajeva, zapravo, da ćete tokom prvih devetnaest farmovati snagu za dvadeseti, u kome ćete možda imati dovoljno sreće i snage da prevladate. Kakvo nepoštovanje igrača i njegovog vremena!

Tokom svakog pokušaja, farmovaćete sveće koje služe kao valuta za otključavanje svega što vam treba. S obzirom na to da u mini-kampanju vučete samo četvoro heroja, u slučaju svakog saplitanja (pogibije jednog junaka, recimo), više vam se isplati da prekinete partiju i da počnete iz početka, unovčavajući do tada osvojene sveće. Ovo je glogov kolac u srce dobrih ideja koje su obeležile kec. Tamo ste morali da živite sa svojim greškama, da sečete uši i krpite dupe, da se nadate da će sledeći izlet u dandžn biti uspešniji, da će rotacija heroja upaliti, da će se onaj koji je poludeo u prethodnom runu oporaviti ako iskulira jedan izlet u horor. Ovde toga nema, već ste matematički precizno motivisani da batalite sve, čim nešto zapne.

I priča je potpuno polupana i nejasna. Kraj sveta je, a vas četvoro se truckate u kočiji u pravcu planine gde vas čeka fajt aproksimacijom neke negativne emocije. Jezdićete preko apokaliptičnog krajolika, vidajući rane u krčmama između posednutih zona, boriti se sa kultistima, svinjotaurima, vodenim monsterima lavkraftovskog tipa i inim zalima. Da biste shvatili o čemu se radi i šta je poenta cele stvari, moraćete da uložite par desetina sati u otključavanje jednog poglavlja za drugim, slušajući naratora koji je kriptičan u potpunosti. Kad sam već kod naratora, odlični Vejn Džun reprizira svoju ulogu, donoseći sate i sate dobro intonirane naracije. Ono što je Morgan Frimen za filmove, to je ovaj lik za igre. Zbog njega Darkest Dungeon II, uopšte, zaslužuje ocenu koja je prelazna.

Stvar koja dodatno nervira je beskrajna surovost igre. Kec je bio težak, ali makar delimično fer i balansiran, dok se dvojka sve vreme trudi da vas potpuno upropasti na krajnje glupe, nasumične načine, koji će vas pre ili kasnije dovesti do toga da dignete ruke od ćorava posla. Stvarno ne znam šta bi trebalo uraditi sa dvojkom da bi postala vredna igranja, jer nema tog pečovanja i vradžbine koji bi od lajni mogli da naprave pitu, kako to lepo kažu u okolini Zaječara.