Aleksandar DINIĆ

1. jun 2023.

Da se trenutno nalazimo u prvoj, a ne trećoj deceniji 21. veka, igra The Lord of the Rings: Gollum legla bi nam kao porcija lembasa pre cepanja deset kubika drva. Eksplozivni i zasluženi uspeh filmske adaptacije čuvenog fantazijskog serijala knjiga profesora Tolkina iznedrio je bujicu naslova koji su pokrili, praktično, sve zamislive aspekte ove sage u interaktivno-digitalnom obliku. Imali smo legendarno hack-slash iživljavanje nad orcima, goblinima i ostalom žgadijom, sve sa likovima koji su verna digitalna kopija glumaca koji su ih ovekovečili u Džeksonovim filmovima. Dobili smo i regularne i akcione RPG avanture, kao i MMORGP za online susrete sa drugim igračima zaljubljenim u Srednju zemlju. Igrali smo i par real-time strateških naslova, pa poteznu strategiju i nekoliko LEGO adaptacija. Na meniju se našla čak i obrada „Hobita” za mlađe naraštaje, dok su iznad većine toga tutnjale legendarne muzičke kompozicije Hauarda Šora iz voljenih filmova. Ipak, postoje dve stvari koje tada nismo dobili. Jedna bi bila neka vrsta borbenog simulatora letenja u kome bi se ukrstili kljunovi Manveovih Velikih Orlova sa čeljustima kožnatih „mezimaca” koje Nazguli jašu u bitke. Druga bi bila neka stealth varijanta sa suptilnijim, smanjenim doživljajem, nešto u čemu bi, idealno, glavni lik bio najgori rođendanko u istoriji književnosti...

Beznadežno zastareli, arhaični i siromašni dizajn Golluma koji, zajedno sa svojom problematično-neupečatljivom tehničkom stranom, kaska tačno dvadesetak godina od normi i standarda današnjice, samo je prvi od dva velika problema naslova koji bez blama traži čitavih 50 evra/funti/dolara za svoje usluge (60 za PS4/5 varijantu). Drugi se tiče činjenice da već imamo čak dve daleko kvalitetnije i studioznije izvedene igre sa „Golumom”. To su Styx: Master of Shadows i, nastavak mu, Shards of Darkness, iz kojih i više nego očigledno isijava jak Golumoliki vajb (prikradanje po senkama i odstranjivanje usamljenih protivnika i stražara, uz gomile cinično-zlobnih komentara), na čije bazične i napredne elemente i konvencije gejmpleja ovaj aktuelni, „pravi” Golum, prezrivo odmahuje rukom, kao kad se neko drzne da mu pomene prženu ribu.

Autentični sloj bizarnosti vezan je i za izbor samog developera i izdavača igre. U sto maraka da nema šanse da ćete, ako već ne znate, iz petog puta pogoditi ko je zaslužan za ovo. Kakve veze studio specijalizovan za avanture umerenih do solidnih uspeha i inih opskurnih naslova treba da ima sa ovim, bila je pomisao koja nikome nije pala na pamet prilikom izrade onoga što je trebalo da bude akciona-stealth avantura (valjda) visokog profila.

Hronološki, unutar sage, priča Golluma smeštena je tokom njegovog zatočeništva i isleđivanja od strane Gandalfa i Aragorna u Mrkoj šumi, tokom kojih će igrač proživljavati flešbekove Smigolovog „službovanja” u rudnik-tvrđavi Barad-Dur, zadnja pošta Mordor. Okvir je dobar i sočan za tranziciju u formu video-igre, jer je do sada ovlaš pomenut i prikazan u knjigama i filmovima i, pre svega, zahvalan zbog potencijala koji može da ima Sauronova psiho-tortura nad malenim „krekhedom”. Cvrc, ništa ili vrlo malo, na kašičicu, od svega toga ćete dobiti na zadovoljavajući način. Gollum je igra koja već posle desetak minuta svog trajanja deluje kao nešto što je hirurški lišeno bilo kakve ambicije da bude bilo šta drugo do zastarela, ružna, prevaziđena zanimacija za par popodneva, koju bi iznad površine trebalo da drži puko oslanjanje na moćan izvorni materijal. Struktura igre u potpunosti je u istom stilu, sa desetak poglavlja koja se linearno smenjuju, iziskuju previše repetitivnih, zatupljujućih radnji i posete već apsolviranim lokacijama, uz neuhvatljiv narativ koji je tu, pre svega, da celu stvar veštački razvuče na premalo hleba.

Malo šta ovde, zapravo, valja i ne izaziva kolutanje očiju i nevericu da je nešto sa ovakvim pedigreom ikada i pušteno iz tamnica Mračne Tvrđave. Prvo i osnovno, gde sve pada u čabar, jeste dizajn samog kenjca kog ćete voditi. Em ružno, em loše, em nikakve dodirne tačke sa genijalnom kreacijom iz filmova Pitera Džeksona. Umesto izgleda koji se svima urezao u podsvest tokom minulih decenija, dobili smo neku čudnu varijantu bubuljičavog tinejdžera iz 80-ih godina prošlog veka. Animacija lica porazno je loša i ukočena, sa minimumom mogućnosti da provalite koja se trenutna emocija vrti u Smigolovoj/Golumovoj glavi, što je dodatno apsurdno kada se uporedi sa legendarnim filmskim performansom Endija Serkisa, koji je od ovoga napravio nauku pre više od dve decenije (vratićemo se na ovo u nastavku teksta).

Kretanje terenom takođe je nekako kruto, prebrzo i skokovito, sa generalno solidno animiranim protagonistom, ali uz čest utisak da sve nekako deluje previše arhaično, tromo i neutegnuto. Utisak nelagodnosti odnosi se, između ostalog, najviše na različite stepene „osećaja”, kada je moguće na nešto naskočiti ili uhvatiti se, što će igra dinamično menjati u skladu sa trenutnim stanjem na terenu. Osnovna načela igre, koja se bar ovlaš deklariše kao stealth-avantura, zapovedaju da dve stvari besprekorno funkcionišu: prikradanje i izbegavanje detekcije obitavanjem u senkama i nečujno odstranjivanje stražara i protivnika koje ne želite da zaobilazite. Gollum na oba ova jednostavna ispita pada spektakularno, donoseći raštimovan „sistem” osetljivosti neprijatelja koji će, u zavisnosti od raspoloženja igre, nekad funkcionisati, a nekad ne, ali sa jasnim utiskom da biste u većini slučajeva bili vidljivi i nekome sa druge strane mape, iako će vas stražari ignorisati. Davljenje i upokojavanje pretnji je rabota koje su se, izgleda, naknadno setili i na brzinu implementirali. Spomenućemo samo da ćete se svoje prve žrtve rešiti u početnim fazama prvog poglavlja, dok ćete sledeću priliku za to dobiti tek u završnici četvrtog... Raspad.

Sledeća stavka na spisku kritika su bljutave međuanimacije koje, valjda, povezuju delove polupane priče i koje se često neprirodno i naglo okončavaju, servirajući odmah učitavanje naredne deonice pre nego što imate imalo vremena da razmislite o tome šta se upravo desilo. Ovo nostalgično evocira uspomene na zlatna vremena 90-ih i ripovane igre sa CD-a, gde su dotične sekvence ili nedostajale, ili bile iskasapljene ili, prosto, zabagovano prezentovane na neki drugi problematičan način. Tu je još i nekoliko solidnih kandidata za rage-quitovanje na kom vam niko ne bi zamerio: veselo automatsko učitavanje početka nekog ranijeg poglavlja, što resetuje sav napredak u onom do kog ste, zapravo, stigli, kao i okidanje checkpointa milisekundu pre pogibije sa istim ishodom (u igri ne postoji mogućnost ručnog snimanja pozicije). Jedna od stvari koja je verovatno trebalo da bude „selling point” i koja se oslanja na pomenute momente iz filmova, tiče se delova igre u kojima pratimo unutrašnji duel našeg protagoniste između Goluma i Smigola. Raspravljanje između dva alter-ega i donošenje izbora vezanog za aktuelnu moralnu dilemu je, bez iznenađenja i na ogromnu žalost svih ljubitelja predloška, takođe izvedeno jadno, maksimalno bazično i na silu, po pravilu rezultujući ishodom koji igru svakako nastavlja na već zamišljen način.

Audio-vizuelna obrada bila bi solidno ocenjena da se igra pojavila u idealnom trenutku, pre dve decenije, ali danas nastavlja da produbljuje akutnu konsternaciju ovim naslovom. Nivoi i njihova struktura generalno deluju OK i poluuspešno dočaravaju mračne dubine Mordora i ostatka Srednje zemlje, ali su neumorno sivi, repetitivni i generički. Svi likovi i njihovi modeli su, u skladu sa time, apsolutno grozni i zastareli, sa kljakavom animacijom i čudnim dizajnerskim odlukama po pitanju izgleda njihovih oklopa, uniformi i odeždi koje vuku na neki bizarni fantazijski stil s kraja 70-ih godina prošlog veka, što, zapravo, i ne mora biti nužno loše (pravda za Ralfa Bakšija). Golumčetu glas pozajmljuje glumac koji je korektno obavio svoj posao, uz očekivano upinjanje da što više podseća na pomenutog asa Serkisa, dok je, bez mnogo iznenađenja, pomenuta famozna muzička pratnja iz filmova izostala.

Na nekom čudnom, meta-nivou, TLOTR: Gollum je, zapravo, sasvim u skladu sa karakterom svog glavnog junaka. Malo, šugavo, neugledno stvorenje sa gramzivo velikim apetitom, tragično rascepljena po pitanju onoga što želi da postigne. Ovaj naslov je trebalo još dugo da se usavršava pre nego što je pomolio lice iz pećinskih dubina. U aktuelnom obliku, sam Golum je najbolje opisuje: „Misery, misery!”.

PRETHODNI TEKST Star Wars Jedi: Survivor

SLEDEĆI TEKST Humanity