Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. jun 2023.

Verovatno ide sa godinama, da se za naslov koji iz nekog razloga „ne legne” (ili je baš đubre), nema energije za igranje do kraja. Autorka ovih redova je, u mlađim danima, završavala sve što instalira, verovatno zahvaljujući kombou upornosti i inata. Sa iskustvom je došla izbirljivost i svojevrsni radar za rano otkrivanje da li igra, jednostavno, nema ono što bi trebalo da je čini zabavom, a što je brzi recept za deinstalaciju. Jednostavno, broj sati koje imamo na planeti je ograničen i igranje ne treba da bude naporno. Uz izbirljivost se javlja i problem, gde je sve teže naći nešto što zaista zaslužuje da mu se posveti vreme. Srećom, igra Ravenlok upravo je takva - beskompromisno zabavna.

U pitanju je simpatični, bajkoviti hack and slash, sa prelepom šarenom grafikom, fantastičnom igrivošću i dozom šarma koja će vas lako omađijati da igrate više sati u cugu. Sve počinjete kao devojčica, koja se sa roditeljima preselila na farmu gde započinju novo poglavlje života, daleko od gradske buke, u miru i tišini. Nekoliko početnih kvestova upućuje vas u osnovne mehanizme igre. Dok pomažete roditeljima oko useljenja, upoznajete okolinu farme, komande i interfejs. Kada prvi put uđete u ambar, pronalazite staro ogledalo i baš kao u „Alisi sa one strane ogledala” prolazite u paralelni svet Duniu, kojim vlada zla kraljica Dreda. Beli zec Fin objašnjava vam da ste vi, u stvari, Ravenlok, predugo čekani spasitelj Dunie. Inspiraciju delima Luisa Kerola spominju sami autori. Svet je prelepo dizajniran, blještav i šaren, sa živopisnim likovima (uglavnom antropomorfnim životinjama), od kojih ćete tokom igre dobijati kvestove. Neprijatelji u igri takođe su odlično osmišljeni. Šarenilo i mašta koju su autori upotrebili navode na pomisao da tokom stvaranja nisu živeli samo na nezdravoj hrani i gaziranim napicima, već da je konzumacija psihoaktivnih supstanci bila regularna. Opet, možda je ekipa iz studija Cococucumber samo izuzetno maštovita (namig-namig). Kako god da je bilo, zaslužuju aplauz.

Prvih nekoliko kvestova u Duniji, upoznaju vas sa mehanikom borbe, koja se sastoji od jednog udarca mačem, blokade štitom, eskivaže, dva specijala (koji zahtevaju kratak cooldown) i dve vrste bombi (vatrena i ledena). Tu su, naravno, i napici za lečenje i to bi, otprilike, bilo to. Zakerala na internetu imaju primedbu na jednostavnost borbi, ali moramo da priznamo da je baš ta jednostavnost bila privlačna i da nas je motivisala da igramo dalje. Otprilike kao kada čitate dobru knjigu u kojoj su poglavlja smisleno kratka i teraju vas da pročitate još jedno pred spavanje. Jednostavno, nisu baš svi igrači ljubitelji soulslike naslova, gde vam zuji u ušima dok se trudite da savršeno izvedete neki kombo i do iznemoglosti ponavljate sekvence da biste porazili neprijatelje. Ovde toga nema, pa ako tražite taj nivo izazova, u Ravenloku ga nećete naći. U Duniji je sve tako pitko i lagano da je ova igra idealna za opuštanje nakon napornog dana. Kao što imate feel good filmove, ovo je jedna feel good igra.

Tu su i blagi RPG elemente, koji samo doprinose opštem osećaju prijatnosti, jer već posle početnog budženja, postajete gotovo nepobedivi „mean machine”.

Grafika je, pomenusmo, blago pikselizovani prešarmantni šareniš. Bukvalno praznik za oči u moru braon pastelizovanih izdanja kojima gejmerski svet obiluje. Grafička zahtevnost je prilično niska i osrednji računar od pre nekih pet godina, neće imati problema da je savlada. Muzika je, takođe, vrlo prijatna - ambijentalna psihodelija, koja postaje pomalo dramatična pred susrete sa bossovima. Glasovne glume nema, ali to i nije neki minus. Igra je prilagođena za igranje džojpedom. Probali smo i tastaturu i miša, koji takođe dobro funkcionišu, ali je tek sa F710 uživanje bilo potpuno.

Ravenlok nije za svakoga. Hard core/die hard publici se neće svideti, ali će savršeno prijati ljudima u potrazi za šest do deset sati opuštanja posle napornog dana.