Miodrag KUZMANOVIĆ

1. oktobar 2022.

Koliko igara u istoriji je zaslužilo i dobilo dvostruki remaster? Ako ne računamo Pekmene i Galage (a ne računamo ih), donedavno su jedini članovi tog ekskluzivnog kluba bili GTA V i Halo: Combat Evolved. Dok čekamo drugi remaster Resident Evila 4, možemo da uživamo u The Last of Us Part I, novoj koži za ubedljivo najbolju stvar iz pozne ere PlayStationa 3. Originalno publikovan 2013, TLOU je već sledeće godine remasterizovan za PlayStation 4, iako je PS3 verzija još uvek izgledala više nego pristojno. Osam godina kasnije, evo i verzije skockane za PlayStation 5. U odnosu na prethodne dve, ova drastično odskače vizuelnim kvalitetom, uz plejadu dodatnih poboljšanja, dodataka i sitnica koje su fanovi godinama tražili.

Iz mnogo razloga, The Last of Us svrstavam u ekskluzivni klub igara koje su imale zaista formativni uticaj na mene. U okeanu naslova koji se odigraju i zaborave, TLOU je nešto što se zauvek urezuje u mozak. Zato mi nimalo teško nije palo da je igram po jubilarni, treći put, umivenu u potpuno novo grafičko ruho koje je čini lepšom i od nastavka (The Last of Us Part II) iz 2020. godine.

Još jednom naglašavam da je u pitanju potpuni remaster, ne prosto „osvežavanje” postojećeg kôda u smislu dodavanja 4K tekstura ili sličnih inkrementalnih poboljšanja. Lica i facijalne animacije u ovoj verziji deset klasa su ispred standarda koje je postavio prethodni remaster. Zapravo, ne pada mi na pamet nijedna aktuelna igra u kojoj je translacija glume u 3D engine izvedena bolje nego ovde. Ovo je bolje od najboljeg što holivudska animacija može da ponudi, bez preterivanja. Instinktivno ćete primećivati poboljšanja, koja nećete moći da artikulišete dok ne pogledate video „Making of TLOU part I”, gde će vam producenti eksplicitnim primerima ukazati na složen razvojni proces. Nije to lak ’leba, rekao bi nečiji deda, pošto bi video koliki trud treba uložiti u animaciju, skupljanje i kontrahovanje očnih zenica. A šta reći za uverljivu estetiku raspadanja, koja pršti od neverovatne doze detalja. Bukvalno pršti, ako enterijer krenete da roštiljate mecima i eksplozivom, jer engine obilato koristi particle efekte. Pored rasparčavanja maltera, ti efekti su vidljivi i u prostorima prepunim gljivičnih spora - zone pune inficiranih sada imaju nepogrešivo „bolestan” vajb.

Pored vizuala, redizajniran je i AI protivnika, koji sada realnije reaguje na vaše šunjanje i borbeno pozicioniranje. Zvučna komponenta je drastično unapređena implementacijom Sonijevog Tempest 3D AudioTecha, koji šunjanju i osluškivanju daje ekstra patinu realnosti. Ako imate slušalice koje podržavaju ovaj standard, imaćete dodatnu dimenziju uživljavanja. Tehnička unapređenja ovog remastera zaista su mnogobrojna.

The Last of Us Part I donosi dva nova režima igranja. Prvi je permadeathmode, u kom imate jedan život, čime igra, efektivno, dobija roguelike karakter. Drugi je speedrun režim, namenjen strimerima i lovcima na rekorde, u okviru kog dobijate tajmer u interfejsu. Utrkivanje s kompletiranjem ove igre nekako je besmisleno, ali sam uveren da će biti igrača koji su upravo to čekali. U ovoj verziji igre nema multiplayera, koji svojevremeno ionako niko nije igrao, ali je zato inkorporisan Left Behind, kratki prološki DLC koji popunjava rupe u narativu osnovne igre.

Pored ova dva režima, kompletiranjem igre otključavate režim Game+, u okviru kog možete eksperimentisati s različitim skinovima za Joila i Jelicu, kao i raznovrsnim gameplay modifikatorima koje možete da palite i gasite po želji. Recimo, možete aktivirati krafting koji ne troši resurse ili „one shot, one kill mode”, u kom svi protivnici padaju nakon jednog metka. Većina tih opcija se otključava investicijom poena koje dobijate prostim kompletiranjem poglavlja - nakon osnovne igre i DLC prologa, moći ćete da pazarite sve što vas bude zanimalo.

Ono što The Last of Us čini velikim, međutim, nikad se nije svodilo na tehničke domete i blistavost grafike. U pitanju je savršena postapokaliptična „road” igra sa žestokim emocionalnim imprintom, nezaboravnim likovima i tempom kom se baš ništa ne može zameriti. Najveće nesreće su, tradicionalno, najbolja prilika da čovek pokaže potencijal za propadanje ili uzdizanje. Džoel Miler, krijumčar koji je pre dve decenije, na samom početku apokaliptične pandemije, izgubio kćer, odavno je iskrivio iglu na moralnom kompasu. Džoel radi ono što mora da bi preživeo, ali tradicionalno ne srlja i ne povlači glupe poteze, sve dok se ne prihvati najsloženijeg posla u bogatoj karijeri. Umesto oružja i lekova, treba prokrijumčariti četrnaestogodišnju devojčicu za račun paravojnih gerilaca sukobljenih s vojnim režimom koji ostatke civilizacije drži za gušu. Tokom zajedničkog putovanja preko polovine bivših Sjedinjenih Država, Džoel i Eli, otac bez deteta i dete bez roditelja, suočiće se s nezamislivim iskušenjima, postajući ad-hok porodica koju umesto krvi vezuje borba za život. Eli, imuna na infekciju kordicepsom, ključ je za kreaciju vakcine koja bi, u teoriji, mogla da spase svet. Cena koja treba da se plati za to jeste njen život, jer je imuno tkivo, neophodno za ekstrakciju antitela, fuzionisano s njenim mozgom. Eli je možda spremna da plati ultimativnu cenu, a Džoel?

Sve vreme pominjem nekakve gljive, kordiceps, WTF? Iako su se, suštinski, oslonili na obrasce zombi-apokalipse, autori su temu nadogradili baznim idejama koje zvuče mnogo uverljivije od koncepta živih mrtvaca koje animira virus. Infekcija koja je pokosila čovečanstvo ima gljivični karakter i real-world podlogu u familiji parazitskog fungusa kordiceps koji napada insekte, preuzimajući im kontrolu nad motornim funkcijama. U jednom trenutku, zbog prirodne mutacije ili usled laboratorijskog petljanja, fungus se zapatio na ljudima i svet je skliznuo u naučno-plauzabilni ponor. Inficirani postaju deo ekosistema, prolazeći kroz evolutivne faze koje ih progresivno čine sve pogubnijim kako gljiva preuzima primat nad čovekom. U klasičnoj zombi fikciji niko nema odgovor na pitanje šta neupokojeni jedu kad ne jedu žive, što ovde uopšte nije kamen spoticanja. Mračna i hladna mesta u igri, tradicionalno dobra za šampinjone, postaju idealna i za hibride pečurke i čoveka.

Nakon jubilarnog, trećeg igranja keca, morao sam da nabrzaka ponovo obrnem dvojku i razrešim neke interne nedoumice. Da, svojevremeno sam bio previše blag prema količini vouk baljezgarija kojima je prošpartan The Last of Us Part II. Onomad sam valjda bio manje zadrt nego sada, a tu je i činjenica da sam toliko gorljivo iščekivao nastavak, da sam utisak o njemu sročio u preterano pomirljivom, opraštajućem tonu. Iz ove perspektive mogu da kažem, potpišem i istetoviram crnim mastilom na dupetu da Part II, osim po kvalitetu akcije, ni po čemu drugom ne može da prismrdi kecu. The Last of US Part I je priča o gubitku i hraniteljskoj ljubavi koja je jača od celog sveta, dvojka je saga o osveti i propasti. Nakon završne špice dvojke bilo mi je fizički muka od tragedije i totalne mizerije, dok finiš prvog dela blista nadom i iskupljenjem.

Ništa na svetu nije apsolutno idealno, pa ni The Last of Us Part I. Igri mogu da zamerim nekoliko sitnica, a najbitnija se tiče pomalo proste forme zona u igri, koje su inicijalno dizajnirane u skladu sa hardverskim ograničenjima PlayStationa 3. Nivoi su skučeni i previše linearni, a odgovor na probleme je uvek binaran - borba ili šunjanje. Neki igri zameraju činjenicu da je potraga za crafting materijalima primarna motivacija za zavlačenje u svaki ćošak igre i otvaranje svake fioke, na šta ja kažem da je preživljavanje, pre svega, pitanje logistike.

U izvesnoj meri, The Last of Us Part I doživljavam kao filmove kao što su „The Matrix” ili „Raiders of the Lost Ark”, samodovoljne komade fikcije kojima nikakvi nastavci nisu bili potrebni, naprotiv. Videćemo šta će TV serija da uradi na polju daljeg srozavanja ove prejake priče, mada se donekle uzdam u to da će makar Pedro Paskal da obavi pošten posao u ulozi Džoela. Ujeden od „Prstenova moći” i „Kuće zmaja”, svaku modernu TV produkciju tretiraću kao inficiranog demona dok/ako se ne dokaže suprotno.

PRETHODNI TEKST Return to Monkey Island

SLEDEĆI TEKST F1 Manager 2022