Bojan JOVANOVIĆ

1. oktobar 2022.

Japanski izdavač Atlus je žrtva sopstvene reputacije. Sinonim za neke od najboljih JRPG naslova, ujedno i izuzetno stilizovanih video-igara, neobično je kada takav studio stane iza igre koja ne kipi od bombastičnih animacija. Zli jezici bi rekli da Atlus i dalje odlaže najavu Persone 6, te je umesto toga za kraj leta gospodnjeg 2022. pripremio Soul Hackers 2.

Verovatno se pitate: „A gde je originalni Soul Hackers?” Odgovor je: „Na Segi Saturn”. Ozbiljno, ovo je nastavak četvrt veka stare igre, koja je originalno bila objavljena isključivo na Seginoj konzoli i to samo na području Japana. Tek 2013. godine je stigla na Nintendo 3DS i zapadno tržište, ali sa prefiksom Shin Megami Tensei. Poput serijala Persona, Soul Hackers je, takođe, spin-off čuvenog JRPG serijala, mada vam poznavanje gradiva neće biti potrebno, pošto je u pitanju potpuno nezavisna igra.

Igra počinje kamionom ekspozicije i zavrteće vam se u glavi da pohvatate šta se sve dešava od trenutka kada pritisnete New Game. Probaćemo zato da sumiramo ovu fantastičnu budalaštinicu. Superkompjuter Aion, faktički božanstvo koje nadgleda čitavu ljudsku rasu, proračunao je da se bliži smak sveta. Kako bi se armagedon zaustavio, Aion manifestuje dve humanoidne figure koje treba da predstavljaju njegovu svest: Ringo (bez ostatka Bitlsa) i Fig. Dvojac dolazi na Zemlju, ali, avaj, već su zakasnili i neki od ključnih ljudi na čijim plećima i dušama će se prelomiti smak sveta su ucmekani. Nije sve tako crno, jer Ringo poseduje naslovnu sposobnost hakovanja duša, čime se delimično vraćaju u život likovi koji su ubijeni. Tako istovremeno okupljate moćnu družinu i, zajedno sa omanjom armijom demona, krećete da spasite svet.

Ovaj cyberpunk zaplet zaokružen je adekvatno osmišljenim Tokijom koji ćete istraživati, a u njemu loviti demone. Okosnica igre je korišćenje raznolikih demona za specijalne napade, ujedno i unapređivanje opreme, likova i efikasniju borbu. Potezne borbe su svojevrsna zagonetka. Svaki napad pripada jednom od nekoliko elemenata, a na vama je da što efikasnije iskoristite svoj potez i pogodite protivnike specifičnim napadima za dodatnu štetu. Sve to je jasno označeno na njima, pa ne morate držati beleške pored dok igrate. Kvaka ovog, inače bazičnog, borbenog sistema je u tome da u jednom krugu izvedete što više tih napada na slabosti protivnika, kako bi Ringo izvela „sabat” - ekstra jak napad koji povređuje sve protivnike (i u idealnom slučaju završava bitku u vašu korist).

Van borbi istražujete svet, opremate likove i stvarate jače kombinacije pomenutih demona. Igra bi mogla da se podeli na „mirne” deonice sa dijalozima i trgovinom, dok su sa druge strane akcioni delovi u kojima se borbe smenjuju sa istraživanjem lavirintskih nivoa. Pronalaženje specijalnih čudovišta, na nasumičnim lokacijama tih nivoa, daje nasumične nagrade, što je jedini način da nabavite nove demone, a duplikati su i te kako mogući.

U SH2 sve je previše sporo i dosadno. Dijalozi traju do u beskraj, odmotavaju se najsporijim mogućim tempom čak i kada uključite da se automatski nastavljaju, a likovi će ponavljati već prežvakano. Istraživanje sveta vas aktivno zatupljuje, jer su lokacije isprazne i uglavnom svedene na skladišta i prazne uličice. Sve zanimljivo ispucano je već na početku igre i ostatak avanture je samo put ka tom finalu koje se rasteže kao pita. Svaki čas ćete držati ’R1’ da se scene ubrzano odmotaju, jer igra ponovo i naširoko ponavlja poznate stvari koje mogu da se sažmu u dve rečenice. Čak i naslovno hakovanje duša dešava se svega pet-šest puta tokom čitave igre. Nekako gubi poentu, zar ne?

Soul Hackers 2 stvara utisak da su u Atlusu dali sve od sebe da igračima pruže nešto drugačije od nove Persone ili makar Catherine. Uspeli su, ali na štetu svih nas. Većim delom dosadna i neinteresantna, ovo je igra koja se igra na totalnom autopilotu dok neki podcast „ide” u pozadini (recimo, prelistavanje novog broja SK). Još bolje, igrajte neki drugi JRPG i zapravo se zabavite.