Aleksandar DINIĆ

1. oktobar 2022.

Kada imaš koku koja nosi zlatna jaja možeš da je, kao Ubisoft, mrcvariš, čerupaš i daviš da snese još po koji grumen dok ima života u njoj ili možeš da je maziš, paziš, titraš joj i učiniš sve da joj bude udobno dok ti omogućava da živiš od stare slave. Return to Monkey Island, šesta igra u legendarnom serijalu, predstavlja, pre svega, povratak starog lisca Rona Gilberta, jednog od trojice izvornih autora prvenca i njegovog nastavka, koji je nakon toga dugo izbijao iz Monkey igara i posvetio se izdašnoj karijeri tokom koje je potpisao nekoliko, takođe zapaženih, naslova.

Iako je šesta igra pomenute sage, Return to Monkey Island, gledano u skladu sa tim, specifična je po dva bitna kriterijuma. Prvi je taj da nije u pitanju „velika” Monkey Island igra koja dalje odmotava priču, likove i događaje i postavlja temelje za nastavke kojima bi bili bombardovani u budućnosti. Drugi se odnosi na to da je igra, hronološki gledano, smeštena odmah nakon završnice dvojke (Le Chuck’s Revengea) i predstavlja sponu između kasnijih nastavaka, koja bolje opisuje i objašnjava iznenadnu i blago konfuznu završnicu dotične igre. Filmsko-TV paralela sa ovime odgovarala bi trendu po kom određena serija (na primer, odlični „Deadwood”), deceniju i kusur nakon svoje poslednje sezone iz vedra neba dobije i film koji dodatno zaokružuje priču i u kome dobijamo uvid u to gde su i šta rade svi oni dobro poznati (i dobro ostareli) likovi od ranije.

Povratak počiva na vrlo jednostavnoj i logičnoj premisi, odnosno pitanju, koje se retko ko zapitao sve ove godine: šta je, zapravo, Tajna Majmunskog ostrva? Oni koji su izgustirali dosadašnje igre znaju da na ovo pitanje svih pitanja nikada, zapravo, nismo dobili odgovor i da su mnogi morski vetrovi našeg glavnog junaka Gajbraša Tripvuda uvek vukli na strane na kojima je ova misterija ostala neodgonetnuta u zapećku. Sve ono što će uslediti po pitanju priče, uključujući i simpatičan prolog i perspektivu iz koje ćete doživeti nove Tripvudove pustolovine, nećemo dublje elaborirati, niti objašnjavati, kako nikome ne bismo spojlovali i efektivno upropastili uživanje u otkrivanju svega onoga što su nam Ron Gilbert i drugari spremili ovaj put.

Iako je u pitanju igra koja se nadovezuje na pomenuti nastavak iz daleke 1991. godine, potraga za ultimativnom piratskom misterijom zapravo je duboko skopčana sa likovima, događajima i lokalitetima iz prve igre. Sam početak (odmah nakon prologa) Gajbraša zatiče na ikoničnom vidikovcu ostrva Mêlée, na mestu na kom je cela ova ujdurma i započela. Naravno, zub vremena je učinio svoje i dotičnom nisu odoleli ni likovi, ni poznate lokacije koje su, manje ili više, bitno izmenjene, odnosno, u potpunosti ukinute ili zamenjene novima. Isto važi i za širi univerzum osnovne igre, u kom ćete posećivati (izmenjena) mesta iz osnovne igre, uz dodatak nekoliko novih, većih, ostrvskih lokacija koje dodatno produbljuju i obogaćuju priču.

Ono što prvo upada u oči (pored vizuelnog prikaza, o kom ćemo kasnije) na početku ovog susreta generacije je uprošćen, ogoljen i maksimalno strimlajnovan upravljački interfejs koji omogućava efektno pojednostavljenu interakciju sa likovima i svetom igre. Davno su prošla vremena kada su rudimentarne komande i inventar zauzimali trećinu ekrana, zahtevajući naporno kliktanje između opcija i interesnih tačaka na prostoru sa igrom za obavljanje čak i najjednostavnijih zahvata. Elegantnije rešenje, u vidu kompaktnije grupisanih glavnih komandi (sa inventarom izmeštenim na zasebnom ekranu) koje su doneli Full Throttle i The Curse of Monkey Island bilo je u većoj meri funkcionalnije i elegantnije, ali su u ovom slučaju otišli par koraka dalje. U igri vam je sve što je potrebno za interakciju sa okruženjem dodeljeno na levi i desni taster miša, podrazumevajući čitav spektar operacija i akcija koje su podređene trenutnom kontekstu onome na koga ili na šta klikćete (iniciranje ili odustajanje od razgovora, inspekcija, upotreba, opservacije, čikanja, zezancije i gomila toga drugog). Sve ovo čini da igra deluje mnogo „očišćenije” i fluidnije u odnosu na prethodne naslove, odstranjujući gomilu potencijalno uzaludnih i sporednih momenata koji bi svakako bili prisutni da se ostalo verno klasičnim rešenjima (što ne mora nužno da bude pozitivna stvar u određenim situacijama).

Ovo, sa druge strane, ne znači da ćete kroz igru prošetati bez po muke i standardnog živciranja pride. Situacije, problemi, zadaci i sve ostalo je osmišljeno na dobro poznate načine koji iziskuju sve moguće trikove iz vreće: logičko razmišljanje i rasuđivanje, primećivanje i „ukačivanje”, naizgled, bezazlenih i sporednih trica koje su, zapravo, krucijalni tragovi, žongliranje sa masom saznanja kojih se treba setiti i primeniti na pravom mestu, out-of-the-box razmišljanju i poslovičnoj svesti da će vas autori igre često vući za nos, ali i standardnom utisku da je sve ekspertski dobro osmišljeno i nagurano u logičko-narativnu slagalicu, koja i te kako ima smisla i šarma jednom kada uspete da je raspetljate. Ovo posebno dolazi do izražaja kada vam se igra otvori i omogući posete višestrukim lokacijama i isprepletenim problemima, sa gomilama predmeta koji će se gurati u inventaru (za neke od njih nećete nikad biti sigurni ni da li se mogu konkretno primeniti). Pomoć u svemu ovome pruža vaša verna TO DO lista, koju u svakom trenutku možete konsultovati da se podsetite bitnih primarnih zadataka, kao i višestruki sistem pomoćnih hintova koji vam suptilno do eksplicitno objašnjavaju šta tačno treba da radite, ako vas izda strpljenje.

Grafički prikaz svakako će biti kamen spoticanja za dobar deo publikuma, mimo vernih fanova koji bi ovome dali šansu, jer počiva na stilu koji je prilično pojednostavljen, iskarikiran i deluje kao nešto što bi više pasovalo verziji neke „velike” i „prave” igre prilagođene hardveru mobilnih telefona. Sa druge strane, ako se uzmu u obzir turbulentne vizuelne promene koje su obeležile Monkey Island igre od samog početka, ovo, zapravo, i ne deluje toliko drastično i dramatično van dotičnog konteksta. Prvi deo imao je standardan prikaz za LucasArtsove igre iz tog perioda, drugi deo je bio bogatija i detaljnija varijanta toga, treći je doneo osveženje u vidu grafike i animacija na nivou animiranih filmova, četvrta igra je neuspešno koketirala sa abizmalnim izmeštanjem u 3D okruženje, epizodična petica je ovo vizuelno poboljšala, ali i dodatno produbila agoniju histeričnog guranja 3D-a tamo gde mu mesto nije, dok su rimejkovi prve dve igre predstavljali vizuelnu presvlaku koja je nalikovala detaljnije odrađenim igrama u Flashu. Sa te strane, Return to Monkey Island funkcioniše sasvim pristojno i deluje kao neki animirani film skromnog, jednostavnog, ali stilski dopadljivog prikaza, čiji pravi aduti, ipak, leže na nekim drugim stranama.

Te druge strane odnose se na očekivano kvalitetan scenario i uspeo humor, koji počiva na svim mogućim oblicima vedrih šala, ironije, cinizma, satire, aluzija, parodije, omaža popularnoj kulturi i, naravno, buljucima referenci na prethodne igre, likove, događaje i Tripvudove mnogobrojne avanture. Novca se nije žalilo da na okupu ponovo budu Dominik Armato, Aleksandra Bojd i Deni Delk u svojim proslavljenim ulogama (Tripvud, Elejn i brbljiva lobanja Marej), sa izostankom penzionisanog veterana Erla Boena (doktor Silberman iz filmoskog serijala „Terminator”), koji je pozajmljivao glas Le Čaku, ali koji je dostojno zamenjen novim talentom. Isto važi i za Klinta Bajakina, kompozitora koji je ponovo tu sa svojom ekipom i koji je zadužen za odličnu muzičku podlogu u igri koja predstavlja miks novih, nenametljivih numera i različitih obrada i varijacija originalnih tema iz prethodnih igara.

Return to Monkey Island je nastup legendarne rok grupe koja je bombastične i spektakularne koncerte na velikoj bini zamenila unplugged i akustičnom varijantom u nekom manjem i diskretnijem prostoru, okružena obožavaocima koji će ovo znati da cene na sve prave načine i uživaju u još jednoj dozi kvalitetnog avanturisanja na dalekim morima.

PRETHODNI TEKST The Wandering Village

SLEDEĆI TEKST The Last of Us Part I