Miodrag KUZMANOVIĆ

1. maj 2022.

Da biste adekvatno uživali u Distant Worldsu 2, potrebno je da ispunjavate nekoliko uslova. Prvo, da volite SF u svim oblicima, a posebno u formi 4X strateškog gaminga. Drugo, da imate zaista mnogo vremena za neobuzdano puštanje niz vetar i treće, da vam je život previše jednostavan i želite da ga nečim zakomplikujete do balčaka.

Distant Worlds 2 je hard-core 4X igra čija složenosti je veća od klasika kao što su Master of Orion, Sins of a Solar Empire ili Stellaris. DW2 je realno uporediv samo sa Distant Worlds Universe, prethodnikom s kojim deli većinu postavki, osim novog 3D enginea. Ovaj kompleksni naslov namenjen je fanaticima koji kod upravljanja imperijom ponajviše cene mogućnost apsolutne kontrole i ne mare nekoliko desetina sati mukotrpnog istraživanja i eksperimentisanja pre nego što igru uhvate za glavu ili rep.

Najveća lepota, ali i usud Distant Worldsa 2 jeste sloboda potpune „kastomizacije” koju nudi igraču, pri čemu najveći značaj ima mogućnost delimične ili potpune automatizacije svakog aspekta igre. To može da ide u totalni ekstrem u okviru kog će igra igrati samu sebe, ne tražeći ni jotu inputa od vas. Druga opcija je manuelna imperija u kojoj ćete kontrolisati ponašanje svakog pojedinačnog ratnog broda od hiljadu njih koje imate u poznoj fazi partije.

Kao i u prethodnom nastavku, ključ ekonomije je privatna inicijativa nad kojom imate samo delimičnu kontrolu. Trgovački, putnički, transportni i drugi civilni brodovi krstare galaksijom za svoj groš, obavljajući zadatke u sferi koju ste im omogućili vi, država. Od vas se očekuje da izgradite svemirske stanice, kolonizujete svetove i potpišete sporazume o slobodnoj trgovini s drugim civilizacijama, a na njima je da iskoriste taj framework. Značajan segment igre jeste istraživanje novih tehnologija, koje su, kao i u svim igrama ovog tipa, ključ progresa.

U odnosu na prethodni nastavak, Distant Worlds 2 ima malo više „duše”, ali je još uvek daleko od sočnog sistema istraživanja anomalija i kompleksnih niti priče koje nudi jedan Stellaris. Da, možda sam dosadan sa komparacijama sa Stellarisom, ali on je dominantni konkurent ovoj igri - vrlo mali je broj entuzijasta koji će imati vremena da se dostojno posvete obema igrama, tako da svaki argument pomaže kalibraciji tasa na vagi prioritizacije. Distant Worlds 2 je znatno suvlji na planu literarnog mesa, a ono čega ima, kreirano je s manje veštine i literarnog panaša.

Svaka svemirska 4X igra mora da prođe test zumiranja na planetarni sistem da bi moglo da se utvrdi da li je ružna, prihvatljiva ili se „ističe”. Na ovom polju, Distant Worlds 2 gubi sve galaktičke bitke, jer izgleda kao fosil iz 1993. koji je nekoliko decenija proveo u vlažnom podrumu. Pretpostavljam da su jednostavne teksture i primitivni modeli i efekti bili imperativ za igru koja ima praktično neograničeno kvantitativno skaliranje. U zavisnosti od vaših ambicija, galaktičke postavke možete podesiti na nehuman nivo, pa taj masivni prazni mjehur satima i danima popunjavati brodovima, stanicama, kolonijama, trgovačkim rutama i invazionim flotama. Zamislite šta se dešava s vašim jadnim procesorom koji mora da isprati i u realnom vremenu izračuna ponašanje hiljada (ili stotina hiljada) AI jedinki, od kojih svaka potencijalno može da ima definisan templejt ponašanja? Kao i većina igara koje potpisuje Paradox Interactive, Distant Worlds 2 naslov je koji će pre svega pošteno oznojiti vaš CPU.

Distant Worlds 2 zna da bude masivno iritantan dok ne uložite napor da ga podesite, mada neke stvari nikako nije moguće dovesti u red. Notifikacije, na primer, nemaju dovoljno filtera da biste mogli da ukinete bombardovanje besmislicama, a dozvolite samo bitne stvari. Na tom polju, Stellaris je neprikosnoveni kralj, dok će vas Distant Worlds 2 smarati za medalju, pogotovo ako igru ubrzate na 2X ili 4X, čime se ubrzava i frekvencija notifikacija.