Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. septembar 2021.

Ovo treba izneti direktno: samo mim Homera Simpsona kada kuka: „Booooring”, može da opiše nekoliko sati provedenih uz Hell Architect, igru koju je, verovatno uz dosta truda i znoja, iznedrio indie studio Woodland Games. Baš zbog tog uloženog truda i znoja, kao i zbog odrednice indie ispred naziva razvojnog studija, autorka ovih redova, pored nelagodnosti, oseća potrebu da i na srpskom ponovi: „Ovo je dosadno”.

Interaktivna zabava trebalo bi baš to i da bude - zabava. Nažalost, Arhitekta pakla to nije. Više je kao odlazak na posao. Naravno da ima ljudi koji vole svoj veoma uzbudljivi posao ili bar zanimanje koje ima svetlih trenutaka, bilo da se radi o pilotima, astronautima, voćarima, stočarima ili fudbalerima... Hell Architect je kao ultradosadni birokratski posao u nekom državnom preduzeću. Probudiš se ujutru, središ se, odeš na posao, otaljavaš nešto besmisleno, čekaš pauzu, pauza prođe, još malo besmisla, čekaš kraj radnog vremena, sirena svira kraj i život kreće. Dobro, možda nije baš neki život, ali ručak, dremka, šetnja, teretana, piće, film, bilo šta, samo da je zabavno i da nije posao.

Arhitekta pakla počinje kao posao, tutorijalom u kome vas đavo sa naočarima uči šta biste vi, u ulozi đavola-pripravnika, trebalo da radite (ako nemate vezu) da dobijete ugovor o radu na neodređeno. Zatim se nastavlja kao posao i tako može da traje do penzije...

Da krenemo u sitna crevca, Hell Architect je 2D simulator pakla. Simulator izgradnje i vođenja pakla. Zvuči zanimljivo, ali, jednostavno, nije. Zamislite sebe da, na primer, satima udarate pečate na pisma i razglednice. Vizuelno i estetski igra izgleda vrlo simpatično, što pakao sigurno nije i verujem da je autorima to i bila fora. Hajde da napravimo pakao, ali da bude nešto kao „South Park”, šareno, veselo sa uvrnutom estetikom i generalno otkačeno. E, to što je u „SP” savršeno funkcionisalo i još uvek radi, ovde, jednostavno, posle prvih nekoliko minuta, počinje da smara. Dizajn cele igre, možda je donekle zaista simpatičan, ali monotoni gejmplej toliko urniše ceo ugođaj da igri nema pomoći. Vizuelni dizajn i simpatična grafika su, čini nam se, jedino što vredi.

Što se tiče gameplaya, na početku igre dobijate svoje grešnike, nekoliko čovečuljka, kojima zadajete zadatke. Zadaci kreću od nabavljanja sirovina, slanjem čovečuljaka da kopaju (imaju simpatične žute rudarske šlemove dok rudare). Sirovine koristite da razvijate i održavate svoj lični pakao, u smislu sprava za mučenje ostalih grešnika. Kao prvo, igra je prilično spora. Grešnici nisu baš neki radnici, pa prikupljanje sirovina traje... I traje i traje... Imate obične i specijalne grešnike, koji služe za određene zadatke. Osnovne sirovine u igri su metal, prašina/prljavština (dirt) i ugalj. Sprave za mučenje gradite na osnovu planova (blueprint) koje dobijate. U spravama mučite grešnike i dobijate „patnju”.

Grafika jeste simpatična. Ovakva šarena vizija pakla nije prvi put prikazana, ali jeste simpatična i potpuno nezahtevna. Čovečuljci i scene njihovog mučenja u spravama koje ste napravili imaju određenu dozu morbidnog humora, koji nije urnebesan, već više izaziva blagi kez. Zvuk je nepostojeći, a kada postoji - iritira. Možda bi neka dobra, ali baš dobra, muzička podloga malo izvadila stvari. Ovako, mutavost samo pojačava alegoriju sa radom na poslu koji mrzite.

Možda autorki ovih redova Arhitekta pakla jednostavno nije „legao”, ali, opet, od interaktivne zabave očekujemo razonodu, a ne smarački ekvivalent dosadnom poslu. Nakon svega, ostaje tuga što je sve ispalo tako tunjavo. Premisa je na mestu, a i verovatno svako od nas ima neku osobu ili nekoliko desetina ljudi koje bismo rado provukli kroz spravu za mučenje ili dve...ili bar nedelju dana da lopataju u rudniku uz oštru dijetu. To sigurno ne bi bilo dosadno.

Cena igre od dvadesetak evra treba da se smanji za 75 odsto da bi kupovina igre bilo smisla. Ima mnogo boljih igara koje zavređuju vaš novac, bilo da je zarađen u kokpitu aviona ili u nekoj kancelariji, stavljanjem parafa na hartiju.