Bojan JOVANOVIĆ

1. septembar 2021.

Otkako je Telltale Games postavio temelje komercijalnih narativnih igara (neki bi rekli interaktivnih filmova), bilo je zanimljivo videti kako će se drugi developeri uhvatiti u koštac s tim trendom. U slučaju Paralel Lines, studija koji stoji iza avanture Virginia, išlo se linijom manjeg otpora.

Last Stop počinje jurnjavom, panikom i misterijom. U tunelima londonskog metroa, duboko ispod zemlje, otvorio se portal ka drugoj dimenziji. Bežeći od policije, momak i devojka trče ka vratima, cura nestaje u portalu, a dečka ukebaju „plavci”. I onda, igra stane. Odjednom ta priča nije više bitna, već birate između tri potpuno drugačije persone i njihovih, naizgled, nepovezanih priča. Igra je definitivno zamišljena kao serija - odigrate po delić svake od tri priče, a onda kreće novo poglavlje. Kasnije epizode imaju i „gledali ste” odlomak na početku, mada njihovo trajanje nije jednako i varira od svega nekoliko minuta do pola sata.

Moćni trojac čine samohrani otac Džon, tinejdžerka Dona i misteriozna Mina. Svako od njih troje će se, na različite načine, uplesti sa paranormalnim dešavanjima u Londonu, ali i rvati sa sopstvenim problemima. Džonova priča, Paper Dolls, klasični je scenario zamene uma/tela, gde je upleten komšija Džek. Mina je zaposlena u tehno-špijunskoj agenciji, ali istovremeno ima i aferu, kritikuje svog oca koji u „mladim danima” otkriva esid i njena priča nema paranormalni element sve do samog kraja. Poslednja, Dona, vrlo rano se upliće u paranormalno, jureći misterioznog čoveka sa prijateljima, a onda se postavlja u obrnutu, stokholmski sindrom poziciju. Od ovih priča, Džonova je najviše razrađena, likovi su realistično napisani i brinućete o njima. Čak će vas i zasmejati u par navrata. Mina i Dona su, sa druge strane, potpuno neprijatne osobe koje stalno čine sve gore i gore stvari i do kraja nećete videti razlog da im oprostite. Igra se upinje da vam, prekasno, izazove empatiju prema njima i sažaljenje, ali sve do tog trenutka je poprilično odbojno voditi ih. Niko nije baš toliko zao, a da se ne zove Džef Bezos.

Vrlo brzo, shvatićete i da vas igra ozbiljno vuče za nos. Iako vam stalno nudi po tri opcije u dijalozima, sve sa tajmerom koji otkucava kako bi se napravila panika, ovo nije ni blizu onoga što ste viđali u Telltaleovim i Dontnodovim naslovima. Štaviše, nije uopšte nelinearno ili makar razgranato, već je čist tunel prepun fatamorgane. Neretko su izbori potpuno ista stvar sročena na blago drugačiji način, a uvek dovode do identičnog ishoda. Nema onog čuvenog „Klementina će to upamtiti”, jer Klementina nema ni šta da zapamti kada je sve isto. Jedini pravi izbor u ovoj igri je na samom kraju i to po jednom za svaki od likova. To znači da se ni stavovi likova, koliko god neodgovarajući situaciji i odbojni bili, ne menjaju vašim igranjem, već isključivo kako scenario nalaže. Dobrim delom šestosatne kampanje nemate kontrolu nad likovima, već pratite fabulu kroz međuanimacije. Gameplay, čak i kad ga ima, svodi se na malo hodanja, bez mogućnosti istraživanja i svima nam „omiljene” quick time event mehanike. A znate šta je još smešnije? Nebitno je to da li se trudite oko pomenutog QTE ili ne, vaš lik ih uvek uspešno izvede. Na primer, u jednoj sekvenci je potrebno da se šunjate kao Džon i uvek ćete biti primećeni, čak i ako sve izvedete savršeno. Ali, zato je bitno zavrteti analognu palicu da se srkne kafa. Čemu ovakvo mazanje očiju i direktno laganje igrača? Ovo nije čak ni interaktivna serija, već radio-drama, ispraćena simpatičnom grafikom. Makar je glasovna gluma odlična, a i artstyle izgleda pristojno, iako su animacije prepune gličeva.

Avantura sa prividnim izborima, priča koja je prežvakana sto puta, postavka likova gde samo prema jednom postoji empatija, video-igra gde je gameplay poslednja rupa na svirali. Last Stop je sve to, ali veoma retko nešto što zavređuje pažnju i daleko od naslova koji će ostaviti trag na industriji van fusnote na Game Pass listi.