Miodrag KUZMANOVIĆ

1. septembar 2021.

Sećate li se one legendarne epizode „X-Filesa” o mutantu koji provodi decenije u hibernaciji, a iz koje se nakratko budi da bi ubijao ljude i jeo im jetre, pa se ponovo vraća na spavanje? Moj odnos sa Carrier Commandom upravo je takav - nakon legendarnog originala iz 1988, za koji sam bio suviše mali da bih ga pravilno shvatio, svake naredne decenije i kusur desio se po jedan rimejk koji sam glodao kao džigericu i zauvek ostavljao po strani, čekajući sledeću dekadu i novi nastavak. Hostile Waters: Antaeus Rising (2001.) i Carrier Command: Gaea Mission (2012.) utrli su put za Carrier Command 2 (2021.), čijeg se izdavanja prihvatio revitalizovani Microprose. Od svih rimejkova, rebootova i „inspired by” igara, ovaj je, nažalost, najgori.

Daleka budućnost, nenaseljena off-world kolonija, ostrvski arhipelag i teroristi koji su oteli gigantski nosač dronova da bi zajazili ostrva, minirali ih i time sprečili rudnu eksploataciju koja vlastima na Zemlji obezbeđuje neophodne resurse za rat... Carrier Command 2 vraća se minimalističkim korenima, jer za razliku od, recimo, Hostile Watersa, nema sinematične likove, dijaloge i razrađen zaplet. Igrate ulogu kapetana drugog nosača, koji kreće sa suprotne strane arhipelaga i ima zadatak da spreči teroriste, bilo osvajanjem svih ostrva, bilo uništenjem protivničkog carriera.

Pošto ste jedina živa osoba na metalnom gigantu načičkanom oružjem i dronovima, moraćete da se starate o svemu, ali, bukvalno o svemu. Navigacija, naoružavanje, lansiranje i usmeravanje amfibijskih i letećih dronova, izviđanje i definisanje ciljeva, otvaranje vatre iz brodskih topova i lansera krstarećih raketa, naručivanje rezervnih delova, municije i goriva zarad popunjavanja borbenih gubitaka, uključivanje i isključivanje brodskih sistema zarad uštede goriva, manuelno definisanje segmenta za prioritetne popravke, pa čak i lansiranje protivavionskih raketa, sve će to pasti na vaša uboga pleća. Automatizacije nema, ako ne računamo dronove koji se grubo drže smera i plana akcije i po ovom pitanju igra se dosledno drži postulata originala iz 1988. godine. U prošlom broju sam blago kudio HighFleet zbog nedostatka automatizacije, ali u poređenju sa ovim Duškom Dugouškom koji mora da svira dvadeset instrumenata odjednom, HF je superudoban.

Sve akcije sprovodite premeštajući se s jedne na drugu konzolu na komandnom mostu, sudarajući se sa stolicama i nameštajem. Kompromis koji kompenzuje manuelnu neefikasnost jeste opšta sporost svega, od palubnih operacija i lansiranja dronova u akciju, do njihovog kretanja i borbe. Igra je sama sebi napravila medveđu uslugu, pokušavajući da reši jedan problem uvođenjem drugog problema, pojačanog činjenicom da ubrzavanje vremena ne postoji. Van borbene tenzije, provodićete sate i sate gledajući u blipove na radaru i vrteći prste dok čekate da se nešto desi. Ja sve mogu da oprostim, ali kada mi neko arči dragoceno vreme, postajem jedač jetri.

Lista zamerki se ovim ne završava, naprotiv, ali većina igrača neće ni stići da iskusi dublje probleme, jer uopšte neće imati predstavu šta se dešava. Carrier Command 2 je složena, hard-core simulacija, koja ima banalno smešan i kratak tutorijal koji vam objašnjava možda pet odsto stvari koje morate da znate. Ako nemate strpljenja da satima isprobavate brodske sisteme i da paralelno konsultujete in-game manual i Youtube, bićete izgubljeni kao Džo Bajden na pres-konferenciji. Ozbiljnosti izazova postaćete svesni kada prvi put podignete helikoptere i pošaljete ih na ostrvo koje niste osmotrili iz blizine, pa vam ih turele skrivene u šumi poobaraju za nekoliko sekundi. Izbor pravog oruđa u pravom trenutku esencijalan je za dugotrajni opstanak, a blagovremeno snabdevanje gorivom i resursima još bitnije od toga.

Carrier Command 2 razočarava na svim poljima - negde oko 2030, nakon novog ciklusa hibernacije, možda budemo bolje sreće.