Vladimir TRAJKOVIĆ

1. februar 2021.

Usferi dronova namenjenih hobistima i entuzijastima, DJI je definitivno proizvođač bez konkurencije. Počev od prvih Phantoma, preko revolucionarnog Mavica (SK 8/2017, i.sk.rs/14380),pa sve do nekih minijaturnih modela koji su usledili, interesovanje kupaca konstantno je raslo. Stečeno iskustvo u razvoju i proizvodnji, ali i napredak tehnologije omogućili su savremenim modelima da, uprkos višestruko manjim dimenzijama i masi, po mnogim karakteristikama mogu da pariraju masivnijim i znatno skupljim modelima. Ovoga puta, dragi gost redakcije „Sveta kompjutera” bio je Mini 2, koji se po svojoj konstrukciji komotno može deklarisati kao Mavicov mlađi brat. Pogledajmo koliko su slični i po ostalim parametrima.

Mini Mavic

Odluka da reč Mavic bude izbačena iz naziva ovog modela verovatno je iznuđena time što je DJI već za solidan broj svojih modela (Mavic Mini, Mavic Air (2) itd.) iskoristio ovaj naziv, ali i revolucionarnu sklopivu konstrukciju koja je prvi put viđena kod modela Mavic Pro. Tako je ovaj model jednostavno nazvani Mini 2, iako je direktan naslednik modela Mavic Mini, od koga se fizički gotovo uopšte ne razlikuje i tek je pažljivim poređenjem oba modela moguće uočiti minorne razlike. Ipak, opravdano nosi broj dva u nazivu, jer su glavna unapređenja „ispod haube”, a ona nisu zanemariva.

Pre svega, kod ovog modela napuštena je klasična Wi-Fi veza, koja se ni kod jednog od ranijih modela nije pokazala kao naročito pouzdana, a zbog čega je trpeo maksimalni domet, kvalitet video-linka, ali i uživanje korisnika, jer je u urbanim sredinama sa previše zagušenim etrom i gomilom kućnih Wi-Fi mreža u dometu užitak neretko kvarilo upozorenje o lošem prijemu signala. Mini 2 je zato dobio novu, drugu generaciju čuvene OccuSync veze, koja ovoga puta funkcioniše u dva opsega - 2,4 i 5,8 gigaherca. Iako deli isti frekventni opseg, za komunikaciju koristi specifične protokole i kanale, tako da okolne bežične mreže ne utiču bitno na kvalitet veze, a otpornost na interferencije znatno je viša i u odnosu na druge izvore elektromagnetnog zračenja. Zahvaljujući tome, maksimalni domet veze uvećan je nekoliko puta, pa modeli namenjeni evropskom tržištu i usaglašeni sa „CE” propisima mogu da se odalje od upravljača na daljinu od šest kilometara, u idealnim uslovima, dok oni koji su usaglašeni sa severnoameričkim „FCC” standardom dobacuju i čitavih 10 kilometara, što je više nego impresivno za letelicu ovih dimenzija.

A kada već pominjemo dimenzije, veoma je bitno da naglasimo da ovaj model teži svega 249 grama i to sa poklopcem kamere koji se uklanja pre leta. Time je sebi omogućio popriličnu slobodu u većini država sveta, sem kod onih kod kojih su propisi najrestriktivniji. Po domaćoj klasifikaciji, on spada u prvu kategoriju bespilotnih letelica, jer mu je masa manja od pola kilograma, pa kao takav ne zahteva registraciju u Direktoratu civilnog vazduhoplovstva i upis u Evidenciju bespilotnih vazduhoplova. Iako ne podleže birokratiji, sva ostala pravila koja se tiču upotrebe bespilotnih letelica ipak se odnose i na njega, ali o bezbednosti se svakako mora voditi računa, pa tu ne sme biti kompromisa.

Snaga u džepnom izdanju

Kao i kod „velikog” Mavica, i kod Mini 2 je primenjen sistem sklapanja kraka koji nose motore, ali, takođe, i kraka samih elisa, čime se u potpunosti eliminiše potreba da se one ikada uklanjaju sa rotora, izuzev u slučaju potrebe za zamenom usled oštećenja. Za izradu elisa upotrebljen je veoma izdržljiv materijal, a njihovoj robusnosti dodatno doprinosi i sklopiva konstrukcija koja omogućava visok stepen amortizovanja udara prilikom kontakta sa stranim telom. Dakle, po koji listić ili grančica neće predstavljati problem, ali čak ni češanje o zid neće oboriti letelicu, niti joj obavezno oštetiti elise.

Motori su i ovoga puta brushless tipa (bez četkica) sa stalnim magnetom. Jednostavna, ali robusna konstrukcija omogućava minimalno zagrevanje i habanje delova, pa samim tim i dug radni vek. Njihove dimenzije zaista su minijaturne, ali su im zato performanse na zavidnom nivou. Mini 2 će se bez problema nositi sa vetrom brzine do 10 metara u sekundi, a motori mu omogućavaju maksimalnu brzinu horizontalnog leta od oko 60 kilometara na čas, sa maksimalnom brzinom penjanja od pet metara u sekundi. Ovako velika brzina za dron minijaturnih gabarita u kombinaciji sa radio-vezom velikog dometa omogućava širok spektar primene i popriličan operativni radijus.

Kad se već dotičemo autonomije, Mini 2 po ovom pitanju zaista blista. Iz baterije koja teži manje od 90 grama uspeva da izvuče maksimalno 31 minut leta, što je zaista fantastičan rezultat. U praksi, to znači da uz malo veštine i povoljne uslove za let korisnik može da ga odveze na udaljenost od pet kilometara od tačke poletanja i uspešno ga vrati nazad, jer će Mini 2 imati dovoljno struje za takav let. Naravno, za let van vidnog polja korisnika, neophodna je pomoć još nekih sistema.

„Vid” i ostala „čula”

Za opštu navigaciju zaduženi su prijemnici signala GPS/GLONASS/GALILEO sistema za globalno pozicioniranje, a koji rade istovremeno i na taj način omogućavaju vrlo preciznu navigaciju i lebdenje u mestu, bez obzira na brzinu vetra. Mini 2 se po tom pitanju zaista ponaša kao znatno veći i moćniji modeli.

S druge strane, ostatak elektronskih sistema ipak je inferiorniji, pa, tako, Mini 2 može da se osloni još samo na elektronski kompas i rudimentarni optički visinomer, za čije je propisno funkcionisanje neophodna pristojna količina ambijentalnog osvetljenja. Ono što je možda i najveća zamerka na konto ovog modela jeste izostanak bilo kakvog sistema za otkrivanje prepreka i sprečavanje sudara. Čak ni kamera nije iskorišćena za ovu namenu, iako bi to bilo vrlo jeftino i, pre svega, softversko rešenje, koje smo viđali kod nekih drugih manjih DJI dronova. Ne, Mini 2 ni na koji način neće pokušati da vas spreči u nameri da ga olupate o zid kojem se približava. Iako je vrlo malih dimenzija i u veštim rukama će se provući i kroz iglene uši, odsustvo bilo kakvog upozorenja da ste preblizu nekoj prepreci koju možda ne vidite deluje prilično obeshrabrujuće, tako da će se Mini 2 uglavnom držati podalje od prepreka ili će snositi rizik poprilično skupih posledica.

Lepota u oku posmatrača

U odnosu na kameru koju je koristio njegov prethodnik, Mavic Mini, kod ovog modela ona je pretrpela gotovo nevidljive izmene. Spolja gledano, razlika ne postoji, a i rezolucija od 12 megapiksela i veličina ugrađenog senzora takođe se ne razlikuju. Ipak, Mini 2 uspeva da umesto video-snimaka u rezoluciji od 2,7K, snima u punoj 4K rezoluciji pri 30 frejmova u sekundi. Verujemo da je za to zaslužan isključivo nešto brži procesor, jer su po ostalim parametrima ugrađene kamere identične. Ipak, zakoni fizike koji se odnose na optička svojstva su neumoljivi i određene karakteristike diktira isključivo veličina sočiva, pa, tako, kvalitet snimaka, ipak, ne može da se poredi sa onima koje uspevaju da snime kamere na Mavic(2) ili Phantom 4 (Pro) modelima. Uprkos tome, uzevši u obzir minijaturne dimenzije sočiva kamere, snimci deluju više nego pristojno. Čak i u uslovima slabije osvetljenosti svakome sem surovih profesionalaca i teških entuzijasta biće sasvim dovoljno kvalitetni.

Ostatak unapređenja na polju kamere čisto je softverske prirode. Nekoliko novih režima automatskog snimanja mesta poletanja, kao i automatsko snimanje panoramskih, ali i fotografija od 360 stepeni, za čiji je pravilan prikaz i pun ugođaj neophodna upotreba nekog VR sistema, zaista deluju impresivno. Nosač kamere žiroskopski je stabilizovan u tri ose, što uz odlične letne karakteristike i maksimalnu dužinu ekspozicije od četiri sekunde, garantuje i odlične noćne panoramske fotografije.

Detalj koji će možda nekome nedostajati, a koji je, opet, pitanje čisto softverske prirode jeste nemogućnost praćenja zadatog objekta. Iako mnogi drugi modeli iz DJI kuhinje već godinama unazad raspolažu ovom opcijom, Mini 2 neće moći da izigrava leteći GoPro i da vas juri dok izvodite vratolomije na nekoj padini ili, prosto, lagano trčkarate, ašto je prava šteta.

• • •

Mini 2 zaista je fantastična mala letelica. Iako mu nedostaju neke napredne opcije znatno većih i skupljih modela, on svakako ima šta da pokaže i biće odličan izbor i za početnike, ali i za zahtevnije korisnike koji ne žele ili ne mogu da priušte neki skuplji i moćniji model. Nije bez mana, a u njih svakako treba svrstati i popriličnu ćudljivost po pitanju izbora mobilnih telefona sa kojima aplikacija DJI Fly odbija da sarađuje, iako koriste verziju Androida koja je zvanično podržana (iz nama nepoznatog razloga, Motorolini telefoni, na primer, nema šanse da prihvate instalaciju ove aplikacije, ni sa DJI sajta, ni sa Google Play prodavnice). Takođe, u osnovnom paketu se ne isporučuje nikakav punjač, pa ćete biti prinuđeni da dodatno odrešite kesu za originalni, koji bateriju puni naponom od 12 volti i to znatno brže u odnosu na bilo koji drugi punjač koji možete da povežete sa USB-C konektorom na samom dronu. Opet, ovakav način punjenja može da bude i koristan ako ste u nekoj nedođiji, a nemate dodatnih baterija za letelicu, već ste se opremili eksternim USB baterijama velikog kapaciteta, jer ćete tako moći da letite više bez kupovine dodatnih baterija koje nisu baš jeftine.

E, da, ni sam Mini 2 nije jeftin, jer cena osnovnog paketa, bez punjača, na domaćem tržištu iznosi oko 500 evra. On svakako vredi toliko, ali će zato mali broj ljudi moći da uživa u njemu.