Aleksandar DINIĆ

1. jul 2020.

Negde ispod posebnog kruga pakla namenjenog ljudima koji traće dobar viski, sigurno se nalazi i mesto rezervisano za kreatore generičkih horor-šetalica. Po navali ovakvih naslova deluje da se svaka priučena šuša koja je u stanju da napravi nešto funkcionalno igrivo u nekom game editoru odmah zalepi za ovaj žanr: generička priča, repetitivni „svet” utopljen u nesnosno mračno okruženje, obavezan krug svetlosti iz baterijske lampe i poneka nestandardna i loše implementirana ideja, izgleda da su glavne uzdanice ovakvih autora. Povremeno, ovu učmalost razbije poneki naslov sa istinskim novotarijama, zaokruženim dizajnom, kvalitetnom atmosferom ili napucanijom produkcijom... kakav sigurno nije Those Who Remain.

Mračne tajne meštana gradića Dormonta koje ćete istraživati u ulozi stanovitog Edvarda, i samog opterećenog ličnim, porodičnim bagažom, okvir su jezivog iskustva koje počiva na preplitanju napete atmosfere, nadmudrivanja sa sporadičnim akrepima, rešavanju avanturističko-logičkih problema i odlukama koje će priču privesti jednoj od nekoliko zamišljenih završnica. Ispostaviće se da će TWR zaista i biti jezivo iskustvo, iz svih pogrešnih razloga. Neudobnosti kojima igra zrači iskakaće svaki čas pred vas kao deca (iz) kukuruza, bez gotovo i jedne stavke koja nije na neki način traljavo odrađena.

Odakle početi... Mehanika igranja u pojedinim deonicama igre, počiva na igri svetlosti i senke, u smislu da je potrebno držati se osvetljenih regija, jer vas u onim drugim čeka fatalan susret sa avetinjskim prilikama koje vas posmatraju (koje su, inače, prvi od nekoliko omaža Karpenterovim klasicima koji figuriraju kroz igru). Već na ovom inicijalnom testu, igra spektakularno pada u velikom stilu. Grafika je toliko otužna i grbava, da je često teško u svom tom glibu razlučiti šta jeste, a šta nije osvetljeno, čak i iz različitih uglova posmatranja. Bilo kakvo dublje zalaženje u mrak biva praćeno upozoravajućom distorzijom slike (sa tragičnim ishodom ako nastavite), ali u nekim drugim prilikama možete potpuno normalno prići pomenutim figurama u tmini, da bi vas nakon par momenata svakako počastili sekirom po sred čela.

Tragični sistem checkpointa često će vas primoravati da kompletne deonice ponavljate ispočetka, operacije sa predmetima često zahtevaju nepotrebno izraženu preciznost (uz čelične živce u momentima kada je to potrebno odraditi, a u bežaniji ste od nečega). Uporna budalastost postupaka lika koji vodite je zadivljujuća: nakon što pronađete upaljač u jednom trenutku (spravu od životne važnosti u kontekstu igre), „junak” će ga lakonski izgubiti već iza sledećeg ćoška) i slično.

Posebno su naporni delovi u kojima treba ostati pritajen ili se prošunjati pored kakve gnusobe, bez ikakve mehanike koja bi ovo ispratila (nema indikatora „uočljivosti”, provirivanja iza ćoškova ili sakrivanja po okruženju), uz polupane algoritme detekcije koji će vas nekad spaziti iz nemogućih daljina i uglova, odnosno ignorisati kada to nema nikakvog smisla. „Avanturistički” problemi često se svode na puko pronalaženje lančano povezanih predmeta potrebnih za dalje napredovanje, uz poneku prostornu zagonetku, odnosno prelazak u dimenziju koja predstavlja izvitoperenu verziju stvarnosti, sa operacijama i postupcima koji međusobno utiču na dva sveta (što je jedna od retkih svetlih tačaka).

Zbog svog inicijalnog potencijala, Those Who Remain je poput kučeta iz dobre kuće koje su vlasnici jednog kišnog popodneva ostavili u nekom mračnom sokaku nikad se više ne osvrćući, zbunjenog zbog čega je mokro i zbog čega mu je hladno, zašto mu krče creva i zbog čega će mu društvo od sada praviti vonjavi bradonja koji se pokriva kartonom. Ako ste vrištavi vloger koji zarađuje novce lažno poskakujući dok igra „strašne” igre na Ju-tjubu ili ste spremni da zažmurite na sve neudobnosti TWR-a zarad ponešto sablasnih momenata, možete mu dati šansu, svi ostali će imati daleko strašnije i napetije iskustvo prilikom odlaska do toaleta u svom stanu ili kući u mrklom mraku.