Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jul 2020.

Najbolje igre za svaku generaciju igračkih konzola dolazile su u jesen njenog života, u poslednjoj godini pre pojave mlađeg i bržeg naslednika. Primera je previše da bi imalo smisla taksativno ih nabrajati, ali onaj koji nas zanima jeste The Last of Us, akciona avantura koju su napravili najveći majstori arkadno-avanturističkih spektakla, američki studio Naughty Dog.

The Last of Us je, po mom neskromnom mišljenju, savršena igra, ali ne zbog savršenog gejmpleja, grafike ili nekog drugog tehničkog razloga, već zbog savršenog kraja jedne fantastične priče. Mnoge mlađe kolege iz redakcije uopšte ne shvataju u čemu je „hajp” sa The Last of Us, a razlog tome je banalan - nisu roditelji. Nisu opremljeni da shvate poentu igre, a činjenica da je neko žrtvovao sudbinu sveta zbog ljubavi prema detetu ih zbunjuje. Does not compute. Džoelova odluka da pokoka naučnike koji su iz Elinog mozga trebalo da ekstraktuju antigen za vakcinu protiv infekcije koja je devastirala planetu, jer bi procedura bila fatalna po nju, vrišti u lice logici i upravo zbog toga je savršeno ubedljiva.

Kad su pre dve godine najavili nastavak, notidogovci su jednom rečenicom zakucali srž njenog identiteta - The Last of Us je kao osnovu imao ljubav, a The Last of Us Part II će se baviti mržnjom... Ovih dana, mnogi su pokušali da o dvojci pišu pazeći da se ne dotaknu nijednog spoilera, što je dovelo do apsurdnih recenzija prepunih besmislenog inuenda i hodanja po jajima. BAŠ SVE što je značajno u ovoj igri leži u likovima, njihovim odnosima i posledicama njihovih odluka. Kod Kuzmoa će biti spoilera, doduše samo onih koji su apsolutno neophodni. Ukoliko želite da imate Ariel Mountain Spring čist ugođaj pri igranju, najbolje je da preskočite sredinu ovog opisa i nastavite od poslednjeg pasusa, gde će stajati samo zaključak.

Četiri godine nakon finala prve igre, Džoel i Eli vode koliko-toliko sređene živote u ograđenoj komuni-gradiću Džeksonu. Eli je u poznom pubertetu, ali je anksioznost koju oseća dublja od hormonskih oluja. Saznala je istinu o ulozi koju je mogla da ima u kreaciji vakcine i delom svog bića nije u stanju da oprosti svom surogat ocu slabost u ključnom trenutku. „Moj život je mogao da dobije smisao”, reći će mu u jednoj od flešbek sekvenci koje vas čekaju nakon katastrofe koja je usmerava na put osvete...

Karakter te katastrofe jasan je svakome ko zna da čita između redova svakog Naughty Dog intervjua koji je objavljen u poslednje dve godine. Duhovi prošlosti konačno stižu Eli i Džoela u formi osvetnika predvođenih kćerkom ubijenog Firefly naučnika, koji je bio sasečen u finalnoj fazi borbe za vakcinu. Džoela likvidiraju u žaru slepe, hladne i beskompromisne osvete, dok vezana Eli to gleda i nemoćno pamti svako lice koje joj oduzima jedinu porodicu na ovom svetu.

„Mržnja rađa šta?” - pitao je vaspitač Šojku držeći mu glavu u pisoaru, sekund pre nego što je dobio sečivo skakavca u stomak. „Mržnju”, odgovorio mu je mladi Zoran Cvijanović u ključnoj sceni depresivne ex-YU serije „Sivi dom”. Eli kreće na stazu osvete koja će imati dalekosežne posledice po njenu mentalnu ravnotežu i živote nesrećnika koji su joj stali na put, ali i ljudi koji su joj bliski.

Igra je smeštena u Sijetl i okolinu, bazu paravojnih survivalista WLF-a (Washington Liberation Front) koji su pre četvrt veka oteli grad od vladinih snaga, nesposobnih da se nose sa pandemijom. Paralela sa haosom koji se tokom juna dešavao u Sijetlu je fascinantna, prosto da se čovek zapita da li neko u Naughty Dogu gledao u kristalnu kuglu kad je pisao scenario za igru... Jedna od elitnih operativki WLF-a jeste mlađana, nabildovana Ebi (Abby), kćerka onog nesrećnog naučnika, Joilov egzekutor i primarni cilj Eline osvete. Twist koji vas čeka na polovini igre zato je potpuno i suludo neočekivan, a njegovo POGREŠNO tumačenje zbog odsustva ključnih scena dovelo je do onog fanovskog zemljotresa pre nekoliko meseci, pošto je neko zlonameran u etar i vetar pustio detalje priče. Nemam srca da vam totalno spojlujem šta se dešava u toj ključnoj sceni blizu sredine, ali, verujte, nije u pitanju ništa toliko alarmantno da biste zbog toga slomili džojped.

Dobar deo igre čine flešbek sekvence koje donose opravdanje za intenzitet emocija većine glavnih likova u igri. U slučaju Eli i Džoela, dobićemo uvid u gradnju i razgradnju međusobnih odnosa nakon kućenja u Džeksonu, dok će za druge značajne likove, koje ne poznajemo tako intimno kao Joila i Jelicu, taj insight biti još značajniji.

Ima ljudi koji nisu imuni na woke momente u igrama, a iz zajednice tih konzervativnih šampiona javljam se i ja. Njih, nas i mene obradovaće činjenica da u igri nema ni P od popovanja, odnosno preachinga, kako ovaj iritantni sport zovu na Zapadu, bez obzira na baratanje temama koje se na ovim prostorima smatraju problematičnim. Eli je lezbejka, tu informaciju imamo još od 2014. iz prvog, prološkog DLC-a za The Last of Us (Left Behind); Dina, njena partnerka i saborac je (ZOMG) takođe žena, a i glavni antagonista je, well, pogodili ste, žena. Jake žene su dominantna tema u igri, ali to je predstavljeno i dočarano na maksimalno kul način, kao, recimo, u filmu „Mad Max: Fury Road”. Možda je glupo što ovo zvuči kao da vam se izvinjavam zbog nečeg u ime igre, ali kad znamo da postoje grozni šitovi kao što je ženski filmski reboot „Ghostbustersa”, osećam potrebu da budem VRLO jasan kad govorim o karakteru iskustva koje sam imao.

Karakter „zombi” apokalipse koji je devastirao svet najzanimljiviji je momenat o kom gotovo niko nije pisao. Zaraza koja od ljudi pravi razularene manijake i dugoročno izaziva stravične mutacije je fungalna. Umesto virusa, ovde imamo gljivičnu infekciju koja konceptu zombija daje neophodnu dozu plauzabilnosti. U klasičnim zombi ostvarenjima postoji zjapeća kontradikcija u načinu na koji zombi funkcioniše i preživljava - mrtav je, ali, zapravo, nije: napada trulim mišićima koji se kontrahuju iako se raspadaju, jede iako možda nema creva, reži bez obzira na to što nema stomak, pluća i dijafragmu i, najvažnije, preživljava godinama od vazduha. TLoU zombiji su živi, agresivni i munjeviti hibridi čoveka i pečurke koji obitavaju na hladnim i mračnim mestima kao šampinjoni, stupajući u akciju tek kada opaze upad u sopstveno okruženje.

Pojedoh ovoliki prostor, a nisam se kao čovek dotakao gejmpleja... Ovo je i dalje akciona avantura koja kombinuje open-world deonice i usmerene, relativno linearne nivoe, bremenita surovošću kakva se vrlo retko sreće. Karakter borbe je gotovo uvek hektičan zbog ograničene municije i resursa koji su vam na raspolaganju, a fajtovi se standardno svode na improvizaciju, sečenje ušiju da bi se zakrpilo dupe i opšti haos. U igri možete samo donekle da planirate, jer svaki plan biva narušen nasumičnim faktorima, najčešće navalom inficiranih iz neočekivanog pravca. Često ćete biti u prilici da se istovremeno borite sa živim ljudima i zaraženima, a veštom manipulacijom i pozicioniranjem možete da napujdate jedne na druge i zločesto se smejuljite u senkama dok se međusobno kokaju. Stealth je podjednako važan kao u prvoj igri, pogotovo jer se Jeličin nož ne lomi posle dva uboda, već ga možete koristiti za serijsko kokanje iz senke. Još jednom želim da naglasim da je igra surova do balčaka i da klanja, sakaćenja i surovih ubistava ima mnogo više nego što dobar ukus nalaže, ali u kontekstu osvete i pratećih emocija sve to ima nekakvog smisla. Igra je i pravi raj za kolekcionare pisanih logova, koji nude odlično napisane fragmente prošlosti u nastavcima, kao i raznih drugih trica koje su skrivene po budžacima na svakom nivou.

The Last of Us Part II predstavlja ozbiljnu umetnost, koja brutalno transcendira pojam igre i dostiže visine najkvalitetnijih vizuelnih drama. Ovo nikako nije igra za opuštenu zabavu bez emocionalnih obaveza, već divno i strašno, katarzično iskustvo zbog kog vam neće biti dobro. Igru istovremeno cenim i mrzim, zato što je samo njeno postojanje ukinulo trijumfalan, neočekivani i uzdižući kraj prve igre. Ne postoji šansa da ostanete ravnodušni.