Aleksandar DINIĆ

1. jul 2020.

Kada se pojavio pre tri i po godine, klon legendarnih Commandosa smešten u okruženje drevnog Japana, pod nazivom Shadow Tactics, ispraćen je zasluženim uspehom. Autori te igre, zasipani pohvalama sa svih strana, shvatili su to na jedini mogući način za nekoga ko dolazi iz Nemačke - kao motivaciju da se dobrano prione na razvoj nečeg mnogo ozbiljnijeg - trećeg dela kultnih Desperadosa. Nakon što je prvenac pobrao pobedničke lovorike davne 2001. godine, serijalu Desperados desio se najgori mogući peh u narednom periodu: nasilno i nepotrebno prekrajanje dobitne recepture u vidu izmeštanja u svet šugave 3D grafike, koja je bila daleko od visine zadatka. Desperados 2 - Cooper’s Revenge i njegov direktni nastavak Helldorado, i pored sporadičnih kvaliteta, ostavili su gorak ukus u ustima fanova naklonjenih originalu, zapečativši sudbinu Kuperove bande na dugih trinaest godina.

„You don’t understand. People like that have something inside... something to do with death.”

Ne želeći da mnogo akrobatišu sa nastavkom narativa starog skoro deceniju i po, vredni Mimimijevci odlučili su da priču nove igre smeste u sigurni, prequel tajmlajn. Beskrupulozna kompanija koja bi da protera novu železničku trasu bez obzira na prepreke, razbojničke bande na njihovom platnom spisku, prestrašeni građani odlučni da se neko drugi pobrine za njihove probleme, tvrdoglavi usamljenici koji odbijaju da napuste svoje rančeve, potkupljivi gradonačelnici koji žmure na sve ovo, rudnici zlata pretvoreni u radničke logore, kao i jedna ličnija vendeta protagoniste Džona Kupera, standardni su elementi zapleta. Očekivano, igra je prepuna vešto i suptilno implementiranih omaža i referenci na mnogobrojne filmske uzore (od džonvejnovskog, preko špageti opusa, do novije ere realističnijih ostvarenja, odnosno tarantinovskog izmotavanja sa svime navedenim), uz delove priče u kojima će Džon upoznati dvoje saveznika poznatih iz ranijih igara (zavodnicu Kejt O’Haru, odnosno ćutljivog Doka MekKoja), i družini priključiti dve nove pridošlice (meksičkog snagatora Hektora Mendozu i vudu-vračaru Izabel).

„Every gun makes its own tune”.

Okosnicu igranja, kao što svaki, makar i prolazni igrač Commandosa zna, čini efektna upotreba odgovarajućih sposobnosti likova koje vodite, odnosno uzajamna sinergija njihovih veština radi što tišeg čišćenja terena, bez alarmiranja pripravnih pojačanja. Kuper barata vernim nožem i novčićem za odvlačenje pažnje, Dok je specijalista za neutralisanje otrovnim špricem, grupna ošamućivanja bočicama gasa, a najkorisniji je za odstrel stražara na osmatračnicama i uzvišenjima svojim prigušenim snajperom, dok Kejt, kada je prerušena u služavku ili hostesu, zavodi i odvlači pažnju zamlatama slabijeg karaktera, može da ih određeno vreme odvuče u željenom pravcu ili nakratko ograniči vidno polje omamljujućim parfemom. Hektor koristi manje suptilne metode, poput namamljivanja protivnika zviždukom, kao i taktičkog pozicioniranja Bjanke, njegove verne zamke za medvede. Najinteresantniji lik u ovom smislu svakako je spomenuta Izabel Morou, zbog izobilja ultrakorisnih veština (vudu-kontrola pojedinačnih stražara, reflektovanje istih akcija na dva uparena neprijatelja, kao i korišćenje mačke Stele za brze distrakcije).

„There are two kinds of spurs, my friend. Those that come in by the door; those that come in by the window.”

Sve navedeno ne bi bilo nimalo efektno da nije apsolutno briljantno osmišljenih i realizovanih nivoa, koji plene kako svojim izgledom, tako i dizajnom koji omogućava višestruke taktike za ispunjavanje trenutnih ciljeva. Masivni železnički most koji ćete dizati u vazduh, prašnjavi ili blatnjavi gradići, bogataške vile, usamljene farme, suncem opaljene pustinje i kanjoni, noćni život Nju Orleansa, močvare Luizijane ili zasede na obalama Misisipija nisu tu samo da bi dočarali maestralno efektnu vestern atmosferu, već su po pravilu uvek dizajnirani tako da omogućavaju različite pristupe ili biranje različitih trasa za kompletiranje.

Iz Shadow Tacticsa preuzete su mnogobrojne prilike za eksploataciju elemenata na terenu, kao što su bikovi ili konji koji mogu da ritnu obližnje stražare ako ih iziritirate gađanjem novčićem, stenčuge, razlabavljene daske ili naslagani trupci za obrušavanje na neprijatelje, voz koji tutnji nivoom bez zaustavljanja ili nešto deseto što će olakšati napredak (pri čemu će se svi ovi incidenti voditi kao nesrećni slučajevi, bez opšteg uzbunjivanja). Ovo bi neupućenom igraču-namerniku delovalo kao previše olakšavajućih okolnosti i mehanizama, kako bi igranje Desperadosa 3 predstavljalo lepo i lepršavo iskustvo sa minimum digresije po pitanju težine. Veterani Commandosa i inih imitacija znaju da je ovo daleko od istine, i sa te strane igra u potpunosti odaje počast svojim korenima i karakteru, koji podrazumeva da je igrate na nasviranim težinskim podešavanjima.

To se, pre svega, ogleda u klasama neprijatelja koji različito reaguju na vaše akcije: obični stražari podložni su svemu navedenom, one odenute pončoima nećete moći da pomerite sa pozicije na kojoj se nalaze, patrolni psi nanjušiće vas makar i sakrivene, dok su najnezgodniji korpulentni long coatsi koji su imuni na većinu pokušaja ometanja, imaju najbrže reakcije i u borbi jedan na jedan može im parirati samo Hektor (ostali to mogu izvesti koordinisanim napadom više likova, sa dizanjem buke, obilaženjem i napadom s leđa). Sledeću otežavajuću okolnost predstavljaju ograničenja koja vaši pitomci „fabrički” imaju: pojedini likovi nisu dovoljno agilni da bi se pentrali po užadima ili puzavičastom korovu, neki drugi sporije odvlače onesposobljene protivnike (dok Hektor veselo može da trčkara sa dva pokupljena tela u isto vreme), Kejt ne može da ih upokoji, već samo ritne čizmom u nezgodno mesto (što ih privremeno izbacuje iz stroja) i slično.

Poslednji, kapitalni sloj izazova dolazi iz kompleksnog razmeštaja protivnika po terenu, koji predstavlja čitavu plejadu stacionarnih i patrolirajućih pretnji koje se uzajamno pokrivaju svojim vidnim poljem, što prolazak kroz većinu nivoa čini zaguljenim šahovskim problemom gde mukotrpan trud i planiranje u svakom trenutku može spektakularno da padne u vodu. Kao da ovo nije bilo dovoljno, AI protivnika briljira po pitanju svog ponašanja usled sumnjivih dešavanja u okruženju: dotični reaguju na odsustvo kompanjona sa kojima su do maločas čavrljali, glasne zvuke (bez obzira da li su u pitanju kokoške koje ste preplašili ili operacije koje izvodite), tragove koji su ostali za vama u blatu, gašenje svetiljki radi lakšeg ordiniranja pod okriljem mraka i slično.

„When you have to shoot, shoot. Don’t talk”

Svaki rasni vestern koji drži do sebe zna da opšte šunjanje i neprimetna eliminacija nisu jedini način na koji bi trebalo da funkcioniše. Svaki od likova (osim gospojice Izabel) raspolaže različitim arsenalom pucaljki, koje je, u skladu sa prirodom igre, preporučljivo koristiti na strogo taktične načine (zbog zvučnog praska različitog intenziteta koji proizvode), uz pojedine nivoe koji su dizajnirani tako da je pucnjava moguća ili čak poželjna (nema šanse da vas ne zasvrbi mogućnost sedanja za sporadičnim Getlinzima).

Od bitnijih sporednih stvari valja spomenuti i funkcionalno-jednostavan Showdown režim u kom pauzirate/usporavate protok vremena radi lakše koordinacije i zadavanja komandi sa odloženim, istovremenim aktiviranjem gomile raznih achievementa i zadataka unutar nivoa koji često zahtevaju višestruke prelaze, kao i dodatnih izazova stanovitog Barona u kasnijem toku igre (posete ranijim nivoima sa drugačijim zadacima, dostupnim likovima i ograničenjima njihovih skill-setova).

Ovom grumenu zlata na kraju ćemo zameriti samo tri stvari: nepotrebne SJW momente u vidu istorijski nerealnog broja ženskih razbojnika, apsurdnih situacija u kojima protivnici, zbog mehanike svojih vidnih polja, ne primećuju trokrilnog Meksikanca u uglu sobička ili kauboja koji kleči na krovu šupe prema kojoj su okrenuti (jer se vodi kao „pritajen” na višoj ravni terena) i muzičkoj pratnji koja, iako odlična, na par mesta ipak deluje nepotrebno promašeno i nespojivo sa okruženjem Divljeg zapada.