Aleksandar ĐURIĆ

1. jun 2020.

U moru narativnih igara kojima smo preplavljeni, retko se izdvoji priča koju je vredelo ispričati ili koja je, barem, prezentovana sa veštinom talentovanog pripovedača. Bolje bismo prošli kada bi se dizajneri većine takvih igara, kao što je nekad generalno bio običaj, posvetili kreiranju zabavne mehanike kao pokretačke snage svojih dela, bez smeštanja priče u prvi plan. Verovatno vam je već jasno da najnovija horor avantura, Someday You’ll Return, spada u grupu narativnih igara koje snažno nagoveštavaju da umetnost nije polje na kom njihovi autori mogu sebe da predstave u najboljem svetlu. To je pogubno, pošto ovaj naslov počiva upravo na (mlakom) estetskom doživljaju i scenariju koji je vrlo slab u svim aspektima.

Već stranica igre na Steamu otkriva da je u okosnici priče ideja koja je toliko izlizana da se postavlja pitanje ima li je uopšte smisla koristiti. Tokom potrage za ćerkom, koja je nestala pod misterioznim okolnostima i sa kojom nije u najboljem odnosu, protagonista po imenu Danijel suočava se sa užasima koji predstavljaju otelotvorenje njegovog osećaja krivice i griže savesti. Svest o tome da se Danijel, bez ikakve sumnje, sukobljava jedino sa fragmentima vlastite psihe, od samog početka kreira bezbednu distancu. To što su monstrumi samo fantazmi u umu protagoniste takođe remeti uživljavanje u njegov lik, budući da za razliku od igrača on nije svestan toga da opasnost nema realan fizički oblik. O efektnosti obrta koji to potvrđuju i šokiraju Danijela, a nas ostavljaju ravnodušnim, ne treba trošiti reči.

No, čak i da nije bilo ovog, svojevrsnog banalizovanja horora, teško da bi prizori i stvorenja sa kojima se ovde suočavamo mogli da nas uznemire. Donekle zbog animacije, koja je u najbolju ruku osrednja, a više zbog slabašne imaginacije autora, čudovišta i situacije redom deluju mlitavo i već viđeno. Od Danijelovog nemezisa, „kreativno” nazvanog The Beast, čija je animacija gruba i ukočena i koji vizuelno jako podseća na Predatora, preko deja vu ekstremiteta koji grabe iz neprirodnog mulja, do istovetnih brzopuzećih protivnika koji se provlače kroz celu igru, sve je nenadahnuto i impotentno. Pritom, ovaj naslov generalno ne igra na kartu jump-scare štrecalica, koje bi potencijalno mogle da bar malo uzdrmaju igrača.

Možda se najveća mana, ipak, ogleda u nimalo suptilnoj karakterizaciji. Jasno je da su autori želeli da izgrade lik sa određenim karakternim nedostacima koji su prouzrokovali njegove traumatične greške iz prošlosti. Ali, umesto da deluje kao stvarna, nijansirana ličnost, Danijel, odaje utisak groteskne karikature. Od početka nam je, na napadan način, stavljeno do znanja da se radi o (u praksi, komično) grubom i neotesanom čoveku, čije su reakcije tokom dijaloga primerenije detetu predškolskog uzrasta kome roditelji nisu hteli da kupe novu igračku, nego odrasloj osobi. Ovom utisku doprinosi smešno loša glasovna gluma.

Pored ovih konkretnijih zamerki, na svakom koraku nailazi se na trapavo, nevešto rešene detalje, koji dodatno srozavaju umetničku, preovlađujuću komponentu igre. Sa pozitivne strane, na to da autori ipak nisu promašili profesiju (već samo žanr) ukazuje raznovrsnost laganih avanturističkih problema, koji su razasuti tokom iznenađujuće izdašnog trajanja igre od otprilike 15 sati. Tu spada i sakupljanje biljaka i pravljenje napitaka, koji su, doduše, korisni jedino u tačno zacrtanim momentima, bez ikakve potrebe za kreativnom upotrebom. Dosta segmenata igre krasi pseudo-open-world dizajn različitih oblasti šume u kojoj se igra odvija, a koja sadrži stvarne prirodne i istorijske atrakcije Češke (zemlje u kojoj je radnja smeštena i iz koje potiče razvojni tim). Tu su i sporedni, tajni zadaci, opcioni predmeti koje možete da sakupljate, kao i pet različitih krajeva. Sve ovo (i još ponešto) predstavlja značajno osveženje u žanru modernih horor avantura, ali to ne znači mnogo kada je suština igre na ovako niskom nivou.