Aleksandar DINIĆ

1. jun 2020.

Slučajni recenzent-namernik koji nikada nije igrao Saints Row igre, pomislio bi da je treći deo ove sage neki naročito kvalitetan fan-fejvorit, jer je jedini (za sada) prošao kroz remaster obradu. Naširoko poznat kao neurotično-raspištoljeni klon svojih GTA uzora, serijal je iznedrio ukupno četiri igre, i iz nekog razloga odlučeno je da baš trojka prođe kroz moderno poliranje, iako se naveliko šuška o reizdanju dvojke koja se među legijama fanova još uvek kotira kao najbolji izdanak SR „opusa”.

Pet godina nakon završnice drugog dela i jedne neuspele pljačke banke u eksplozivnom prologu, treći Saints Row zatiče pripadnike bande Third Street Saints u nemilosti kriminalnog udruženja pod nazivom Sindikat, ljubomornog na mafijaško-medijsko-marketinšku imperiju koju su Sveci stvorili. Uspevši nekako da se oslobode stiske Sindikata, preživeli članovi bande zatiču se u novom gradu, Stilportu, redukovanih finansija, uticaja i ljudstva, ali ne i rešenosti da povrate staru slavu i trima bandama koje ordiniraju gradom pokažu ko je novi gazda.

Verzija koja nam je dopala šaka je ona za PS4 i predstavlja ultimativno izdanje igre za sve vaše Saints Row 3 potrebe. Ovo obuhvata baznu igru, sve tri ekspanzije koje su se pojavile od premijere igre davne 2011. godine, kao i preko 30 DLC šarenih trica i „kastomajzobilnih” kučina, isto važi i za Xbox i PC verziju, doduše, za sada samo dostupnu na Epskoj (lošoj) prodavnici. Sa tehničke strane, remaster je pošteno odrađen i donosi detaljniju grafiku, apdejtovane teksture zgrada, redizajn modela oružja i kompletnog voznog parka, lepše refleksije i glavnu zvezdu u vidu potpuno novog sistema osvetljenja, koji igri ubrizgava preko potrebnu živost prikaza (na ukočene animacije i facijalne ekspresije likova ćemo zažmuriti).

Šta je tačno Saints Row the Third, za neupućene u publici? Ako zamislimo da GTA igre imaju dalekog (jako dalekog) i mlađeg rođaka, koji se nalio alkohola, nagutao ekstazija i spida, nabacio na sebe najkičastiju odeću koju je imao u ormanu, maznuo negde tenk, iz nekog razloga obio sve lokalne seks-šopove i zatim, vitlajući bazukom, upao na ekskluzivnu žurku u penthausu na vrhu zgrade, imali biste približnu predstavu šta je treći Saints Row i na koji način funkcioniše. Ako ne vozite svoj tigromotocikl ili ne trčkarate unaokolo u kostimu hot-doga, vukodlaka ili srednjovekovnog viteza, a društvo u satiranju protivničkih bandi vam ne pravi hulkoidna vanzemaljska princeza koju ste regrutovali nakon snimanja treš-SF filma, nešto radite jako pogrešno. SR3 je bučni, šareni, nesnosni vašar apsurda i bizarnosti, i to ne krije od svoje prve sekunde, očekujući od igrača da se tome u potpunosti prepusti.

Sve ovo, nažalost, biva bačeno u drugi plan, jer se igra u svom dizajnu konstantno sapliće o svoje nezgrapne papke. Izvođenje je nekako previše kruto i nemušto, razmena vatre je tupa i lišena bilo kakvog taktiziranja mimo bežanije kada vam je energija pri kraju, vožnja deluje hirovito i nebaždareno, čak i za standarde od pre skoro deset godina, a kontrole povremeno znaju da idu na živce zbog odbijanja saradnje ili nepreciznih pokreta likova i sl. Dizajn većine misija odiše nekreativnošću i generičnošću, često se sastoje od zamornih deonica predugog trajanja, a ništa bolje ne važi ni za gomilu sporednih aktivnosti kojima zarađujete novce ili reputaciju bitnu za sijaset apgrejdova. Stilport je izgledni front runner za jedan od najdosadnijih virtuelnih gradova u istoriji video-igara, samo kutija za kutijom zgrada ispresecanih betonskim auto-stradama, uz vrlo malo interesantnih ili distinktivnih landmarkova, sa željom za istraživanje i zavirivanje u svaki kutak efektivno umlaćenom i ostavljenom u mračnoj uličici.

Više kvalitetne obrade svega ovoga, a manje ultrarealističnog modelovanja dildo-pendreka svakako bi dobro došlo, ali ako ste fan originalne igre i od nje ne očekujete sadržajno nikakve promene, već samo lepšu i detaljniju glazuru na površini, SR3 Remaster svakako će ispuniti vaše (vlažne) snove.