Vladimir PISODOROV

1. jun 2020.

Koja je verovatnoća da prosečan igrač, junoša, zna za Segin megapopularni serijal beat ’em up igara Streets of Rage? Slim to none, rekli bi oni sa engleskog govornog područja, ali za takvo stanje stvari kriva je i sama kompanija iz Japana. Streets of Rage harao je salonima zabave početkom devedestih godina prošlog veka, dok su se nastavci nizali kao na traci.

Od 1994. godine naovamo, Streets of Rage postojao je samo kao nezvaničan projekat, sve dok kineska kompanija Dotemu nije rešila da mu dâ veštačko disanje i serijal vrati u svet živih. Ovakav tim „medicinskih stručnjaka” svako bi poželeo da ima, jer Streets of Rage 4 izgleda kao milion dolara, a u isto vreme zadržao je prepoznatljiv šmek dalekih predaka.

Iako su mnogi očekivali 3D grafiku i nešto slobodnije šaketanje sa protivnicima, Streets of Rage 4 je klasični akradni brawler u kome od života odvajate gomilu nasilnika prateći akciju „sa strane”. U pravom smislu te reči, komboi ne postoje, mada svaki od likova koje možete da vodite ima „specijalke” koje se pozivaju kombinacijom tastera. Na raspolaganju su udarac rukom i nogom, skok, korišćenje (pojedinih) predmeta i to je u suštini to. Igra na veran način dočarava jednostavnost starih naslova i mada će juniori reći da se sve svodi na button mashing, to nam uopšte ne smeta. Glavnog lika možete da pomerate i „po dubini”, moćnim udarcima može da rastura predmete u svom neposrednom okruženju i tako dođe do vreća sa novcem (čitaj, poena) ili ukusnih zalogaja koje pretvara u energiju. Kada sva energija iscuri, gubite jedan od tri života i dalje nastavljate sa mesta „pogibije”. Milina! Što se tiče korišćenja predmeta, sve je ograničeno na upotrebu oružja koje ste „izbili” iz ruku nasrtljivcima na koje nalećete. Sa tla možete da podignete nož, šipku, pendrek, elektro-šoker i tome slično. Inače, pored klasičnih specijalki koje troše health, svaki od vođenih likova raspolaže i sa Star napadom koje treba čuvati za obračune sa glavonjama oblasti. Nakon što i oni padnu, prelazite na sledeću oblast i dobijate mogućnost da vođenog lika zamenite drugim. Ovog puta, na raspolaganju je poker asova. Akciju predvode dve dobro poznate „njuške”: prelepa Blejz Filding i frontmen serijala Aksel Stoun, a društvo im prave ćerka Adama Hantera – Čeri Hanter i Flojd Iraja – kiborg koji je poznat kao asistent i učenik doktora Zana. Verovatno se pitate, o čemu mi to ovde pričamo...

Radnja igre smeštena je deset godina nakon dešavanja u Streets of Rage 3. Gospodin X i njegov kriminalni sindikat su poraženi i na ulicama grada konačno je zavladao red i mir. Međutim, izgleda da je ozloglašeni kriminalac iza sebe ostavio potomstvo i to ni manje, ni više nego blizance. Y blizanci očigledno su krenuli stopama svoga oca oformivši Y kriminalni sindikat i sve to je razlog zašto se naša družina junaka (ponovo) okupila.

Srećnici koji su osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka nemilice trošili lovu na kupovinu žetona u fliperanama, imali su sličan vizuelni doživljaj kao današnja generacija igrača koja na monitorima posmatra odvijanje akcije u Streets of Rage 4. Grafika je bukvalno kao iz crtanog-filma, dok su animacije likova namerno „potkresane” kako bi se postigao retro šmek. Sve zajedno izgleda neverovatno dobro, a kada se u miks uključe odlične pozadinske numere i arkadna orijentisanost specijalnih zvučnih efekata, dobija se šampionska formula. Autori nisu želeli da eksperimentišu, pa međuscene nisu podvučene voiceoverom, niti je urađeno bilo šta što bi odstupilo od retro „fazona”.

Osim kampanje, koja se relativno brzo završava, svaku sekciju igre možete da probate da završite na jednom od pet težinskih nivoa. Tu je i arkadni režim igranja, te Boss Rush komplement, ali oni su dostupni tek kada kompletirate kampanju. Zanimljivo je da igra stiže i sa kooperativnim režimom igranja i to za četiri igrača. Pomoć možete da potražite i od online drugara, ali u momentu pisanja opisa bilo je veoma teško naći igrače koji su bili voljni da pristanu na koaliciju. Konačno, na raspolaganju je i režim Battle koji donosi mogućnost klasičnih PvP borbi. Razlika u odnosu na klasične tabačine je u tome što se ovde ne igra na runde – ko dobije prvu automatski se proglašava pobednikom.