Aleksandar DINIĆ

1. jun 2020.

Retro pixelart avanture point & click provenijencije iz malenih, nezavisnih studija koje često osvanu na Steamu, nisu nikakva novost u igračkom svetu, ali retko koja uspe da se na duže staze podvuče pod kožu i ostavi traga. VirtuaVerse ima ambiciju da popuni ovu nišu, jer se radi o igri izrazito starog kova (gde to ponajmanje izbija iz njenog grafičkog identiteta), koja počiva na ignorisanju očekivanih konvencija i standarda u žanru, zamišljenoj da propisno oznoji vijuge putniku namerniku koji joj da šansu.

Sajberpank svet implanata, hakerskih bandi, letećih automobila, agresivnog neonskog marketinga i virtuelnog eskapizma svih oblika, u kom konstantno pada kiša i iza svakog ćoška tutnji napadna tehno muzika, svakako nikoga neće iznenaditi, niti mu je to i namera. U ulozi mladca koji bitiše u ovakvom okruženju valjajući hardver raznoraznih namena, početna potraga za curom pored koje se jednog dana niste probudili, ubrzo će eskalirati u podgrejanu revoluciju protiv moćnih AI konstrukata koji kontrolišu hipnotisani svet, uz štrapacirung i obilaženje živopisnih lokaliteta i likova koje ćete pokušati da privolite višem cilju.

Način na koji su autori VirtuaVersea osmislili probleme i načine njihovog rešavanja radi daljeg napredovanja u priči, efektivno će starije igrače vratiti u vreme glavolomatanja i kosočupanja iz ere najslavnijih Lucasartsovih ostvarenja. Svaki detalj unutar scena ili, naizgled, nebitni red dijaloga sa sagovornicima, ma kako efemerno i zanemarljivo izgledao, potencijalno je ključni trag za dalji progres. Ili možda nije. Pojedine scene nakrcane su interesnim tačkama za skretanje pažnje, sa kojima interakcija i različite operacije ne vode baš nigde ili u najboljem slučaju ka osvajanju utešnog i nebitnog Steam achievementa. Sećate se, na primer, razgovora sa mumificiranom navigatorovom glavom iz prvog Monkey Islanda? Uporno ponavljanje istih postupaka nekada je način da se nešto postigne, a nekada je jednostavno ćorsokak iz kog nema izlaza.

VirtuaVerse zahteva natprosečno obraćanje pažnje na detalje, momente u razgovorima i razmišljanje „van kutije” i okvira koji su standard u nekim drugim igrama, ali uvek počiva na logičnim ili kreativnim rešenjima kojih se samo treba setiti. Dodatni sloj izazovima u ovom smislu predstavlja i prelazak u „augmentovanu stvarnost”, jednom kada budete popravili svoje kiber-naočare. Njihovim aktiviranjem, po lokacijama se pojavljuju virtuelni konstrukti u vidu obaveštenja, reklama i drugih vizuelnih momenata, koji su bitni (ili nisu) za dalje igranje, sa mogućnošću šaltanja između ovog režima i tmurne realnosti.

Kao što rekosmo negde pri početku teksta, eventualne konvencije i olakšice prilikom igranja efektno su ignorisane ili nepostojeće. Mogućnost označavanja hot spotova na ekranu je misaona imenica, priručni „dnevnik” na vašoj it’s-so-bad Nintendo-rukavici je previše štur i uopšten, sa odsustvom evidentiranja kraćih crtica i hintova koje ste do tada otkrili ili slobodnijeg fast travel sistema koji bi bio dobrodošao, jer vas očekuje puno backtrackinga i maničnog kombinovanja predmeta da biste negde nešto postigli. Ovo, sa druge strane, izaziva onaj dobro poznat i blagougodan „Eureka!” momenat kad negde nešto uklavirite i uskladite način razmišljanja sa specifičnim ritmom i dizajnom kojim igra zrači.

Manju zamerku bi pred kraj uputili međusobno previše blizu postavljenim ikonicama za inspekciju/aktiviranje predmeta ili sagovornika, što zna da živcira kada ih zbog toga omašite, odnosno, izgledna fulanja usled izražene pikselizacije scena, jer se pojedini predmeti neprimetno stapaju sa okruženjem.

Ako ste konzument sajberpank sadržaja u najširem mogućem smislu i na izraze poput „Crkve Starog Kóda”, „digitalne arheologije” i „kriptošamanskih plemena” vam se momentalno razgale implanti u srcu i glavi, VirtuaVerse je odličan izbor, pod uslovom da budete spremni na njenu težinu i izazove koje će staviti pred vas.