Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2020.

RAZLIČITOST JE NAŠA SNAGA, urlaju i talambasaju globalisti, uvek spremni na cepanje košulja, keženje zuba i obračun, ukoliko nalete na neslaganje s njihovim zatucanim dogmama. Ta lepljiva, disruptivna mijazma odavno se prelila na sve kulturne sfere i u nju možete da ugazite na potpuno neočekivanim mestima. Recimo, sve češće u igrama.

XCOM: Chimera Squad jeste pojednostavljeni spin-off velikog XCOM-a 2, koji se hronološki nastavlja na pobedu čovečanstva nad armijama vanzemaljskih osvajača. Pet godina nakon opšteg ustanka i proterivanja eldera, rase aliena-gospodara koji su predvodili zulum, čovečanstvo živi u miru sa svojim bivšim zlotvorima, naprasno smirenim i integrisanim u društvo, pošto su njihove vođe utekle pipkom bez obzira. Sektoidi, mutoni, viperi i ini postali su naše nove komšije, sva zla su zaboravljena i svi zajedno sedimo pored vatrice, pevamo kumbaja i slavimo razlike koje nas spajaju. Ali, bukvalno – naselili su se u gradovima, zapošljavaju se, zasnivaju porodice i imaju iste strahove, stremljenja i dileme kao i ljudi nad kojima su sprovodili strahovladu, genocid, analno punktiranje i eksperimentisanje nad dušama i telima. Vole iste sendviče kao i mi, slušaju dramenbejs i gledaju „Vil i Grejs”...

Himera je karakondžula iz grčke mitologije sa glavom lava, trupom koze i zmijom umesto repa, koja ujeda, bljuje vatru i (verovatno) mekeće kad je neshvaćena. U kontekstu igre, simbolizam himere služi da podvuče viševrsni karakter specijalnog XCOM odreda, u kome pored ljudi figurišu i sektoidi, mutoni, viperi i bivši hibridi Adventa. Dotični odred ad-hoc je aktiviran pre završetka obuke da bi zaustavio pretnju koja se nadvila nad „grad 31”, urbani megalopolis koji je postao sinonim za suživot ljudi i vanzemaljaca. Ko preti ovoj divnoj urbanoj bajci koju sponzorišu fondovi Evropske unije? Ovde ću da vam spojlujem kraj, pa nastavite na svoju odgovornost... Niko drugi do zli desničari koji žele da sprovedu čistku, propuštenu neposredno nakon pobede. U tu svrhu manipulišu sa tri krimi-organizacije nižeg nivoa koje rade prljav posao za njih. Himeristi su tu da bi sprečili šesti oktobar i očuvali harmoniju s bivšim dušmanima.

Sve ovo je fantastično retardirana relativizacija temelja franšize XCOM i napad na lore koji je građen decenijama. XCOM, X-Com i UFO igre slasno kušam od samog početka (1994.) – njihova osnovna ideja oduvek je bila Mi protiv Njih, očajnički otpor čoveka protiv tehnološki superiornog, antiljudskog zla iz dubokog svemira. Lajtmotiv je oduvek bio čišćenje planete od svih tragova alienskog horora, a new age baljezganje, uzrastanje i integracija bivšeg protivnika u sopstvene redove stidljivo su počeli da se provlače u ekspanziji za XCOM 2. War of the Chosen bio je probni balon za ovo što imamo sada, mada je tamošnja integracija Advent odmetnika bila puka opciona fusnota. Uglavnom, za ovaj „vizionarski” potez odgovoran je neki novi, mladi tim u Firaxisu, vaspitavan na modernim doktrinama brisanja granica, forsirane inkluzije, nekontrolisanih migracija i spajanja nespojivog. Te teme se na silu nabijaju u grlo igraču, čineći Chimera Squad naslovom koji ozbiljno može da shvati samo dresirani urbani milenijalac nesvestan svoje nesvesnosti. Želim da verujem da je takav suviše nesposoban da bi igrao XCOM igre...

Ideološki deo ovog rivjua je gotov, možete da odahnete. Razlog za nisku ocenu igre zapravo je sistemski, jer je XCOM: Chimera Squad zaglupljena modifikacija igara XCOM i XCOM 2 koja svojim eksperimentalnim sistemima pokušava da bude ono što je X-Com: Apocalypse bio za Enemy Unknown i Terror from the Deep. Treća igra, drugačija, svedenija i „hrabrija” od prve dve. Ispala je samo gluplja, nažalost.

Kao i X-Com: Apocalypse, i Chimera Squad je prostorno sveden na jedan veliki grad pod opsadom kamufliranog protivnika. Igra je pseudonelinearna, nudeći vam izbor redosleda između nekoliko pravaca koji vode do istog cilja. Kampanja se sastoji od obračuna sa tri različite kriminalne frakcije, izmanipulisane od strane desničara koje sam pomenuo na početku, sastojeći se od tri zasebne celine koje možete da rešavate po izboru. Jedni su idealisti koji žele psioničnu evoluciju, drugi su nesrećni mutoni koji žele da ukradu svemirski brod i pobegnu sa Zemlje, treći su neki mutanti bez plana...

Kako izgleda obračun sa frakcijama? Kao selekcija obaveznih i opcionih zadataka koji vode do boss fajta sa liderom. Da biste stigli dotle, morate da izgrajndujete dvadesetak misija, birajući između nekoliko ponuđenih na mapi grada. Ovo je puka iluzija nelinearnosti, jer je ishod uvek isti, tako da ćete misije birati isključivo po plenu koji vam sledi nakon kompletiranja.

Najveći broj misija u igri iseckan je na nekoliko segmenata, zapravo, prostornih celina koje ćete rešavati jednu po jednu. Svaku sekciju počinjete upadom kroz prozore, vrata ili zidove u stilu interventnog odreda policije, čime dobijate prvi, „besplatni” napad na iznenađene protivnike. Kad počistite sobu, počinje druga faza, nakon koje sledi treća... Ili ne sledi, ukoliko igrate kraću misiju koja se sastoji od jednog ili dva segmenta. Ovo je u praksi parališuće monotono, jer je sve uvek suštinski isto: misije počinju da vam se mešaju u jedan dosadni, beskrajni blur (Koja bi bila srpska reč? Zamut? Zamulj?), koji se odrađuje na mehaničkoj bazi, bez realnih iznenađenja, izuzev povremene pojave nove vrste protivnika. Nakon stotog upada u kancelariju sa strateški pozicioniranim stolovima iza kojih se može uhvatiti zaklon, obuzeće vas egzistencijalna, kafkijanska teskoba i u mislima će početi da vam se roje teška pitanja. Ko smo? Kuda idemo? Šta je smisao svega? Da li je ovo ceo život?

Malo sočnosti, bez koje bi igra bila kapitalna katastrofa, imamo u logističkim operacijama u bazi, gde možete da trenirate svoje operativce, istražujete nove tehnologije, pravite nove primerke oružja i opreme, kupujete na crnoj berzi itd. Klase komandosa i njihovi talenti u dobroj meri se razlikuju u odnosu na prethodne igre, pogotovo što pored ljudi imate i aliene sa svojim specifičnim sposobnostima. Na mapi grada ne možete dugoročno da planirate dalje nastupanje, jer se na kraju svakog globalnog poteza (dana), situacija menja – nemir u distriktima raste, što dovodi do autokreacije „urgentnih” misija koje služe kao kampanjski filler. Koncept nemira koji podiže stepen anarhije u gradu predstavlja malo modifikovani „Avatar project” iz XCOM-a 2, ali, za razliku od njega, nikada ne predstavlja realnu pretnju koja može da dovede do kraja igre.

Veliki deo „šarma” igre dolazi u formi radio-prenosa koji slušate u bazi i dijaloga u vašoj ekipici, koji su na nivou Nindža kornjača. Svaki od XCOM operativaca ima ime, prezime, ličnost i bubice u stilu Leonarda, Rafaela, Mikelanđela i Donatela. Bukvalno se personalni kvirkovi svode na tripove o hrani i druga bulažnjenja zbog kojih će vas biti sramota prazne sobe u kojoj igrate. Sve prethodne XCOM igre imale su ozbiljnu atmosferu kvalitetne pulp naučne fantastike, ali Chimera je to srozala na nivo Nickelodeona.

Krupno razočaranje pružio je Ironman režim igre, koji je sve samo ne ironman... XCOM i XCOM 2 sam, humblebrag, svojevremeno prešao na classic nivou težine u Ironman režimu u kom nema snimanja i učitavanja pozicije, već je svaka greška večna, a svaka smrt permanentna. To igri daje masnu tenziju, a igraču leptiriće u stomaku. Ironman kod Chimere je smešan, jer katastrofa u misiji ne podrazumeva kraj kampanje, već vas primorava na restart misije, pri čemu eventualno gubite pola sata. U poređenju sa šansom da izgubite dvadeset sati kampanje u XCOM-u i XCOM-u 2, ovaj ulog je besmislen i, kao takav, ne pravi nikakvu frku u glavi. Chimerin Ironman vas ne prisiljava da budete bolji, već vas moli za više strpljenja, koje vam se ionako testira preko granice dobrog ukusa.

X-Com: Enforcer i dalje je najgora igra iz ove plodne franšize, ali sada smo dobili i pretendenta na jako drugo mesto. XCOM: Chimera Squad iz bule vadi samo činjenica da je jeftin: u lansirnoj nedelji mogao je da se kupi za samo 10 evra, dok sada košta dvadeset. Ali, i to je mnogo.