Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2020.

Ono što je za prvi Xbox bio Halo, za Xbox 360 beše Gears of War, franšiza koja definiše konzolnu generaciju i ekskluzivnošću joj pomaže da zasija u odnosu na konkurenciju. Gears naslovi, ti rodonačelnici modernih cover pucačina, povremeno su dolazili i na PC, mada tu nikada nisu napravili neki poseban ZBRANG, verovatno zbog bagovitih i njanjavih portova. Microsoft je počeo ozbiljno da shvata PC tek sa Gears of War 4 (ta rečenica je zabrinjavajuća, prim. aut.), trend nastavio sa Gears 5, dok je sa Gears Tactics dao dodatni gas i PC pozicionirao kao apsolutni prioritet. Em je igra izdata za (Windows) PC pre nego za konzolu Xbox One, em je koncipirana kao potezna taktika u stilu XCOM-a. Ovaj napad pažnje od strane Microsofta prija, mada u osećaju koji stvara ima dosta elemenata stokholmskog sindroma ili makar pseudoradosti zbog zakasnele mrvice udeljene pažnje. Ako se osećate kao debela Kubanka koju je nervozni, suvonjavi muž izveo na večeru nakon deset godina zanemarivanja, brecanja i gledanja fudbala u majici bez rukava, niste jedini.

Iako Gears Tactics izgleda kao klon modernog, Firaxisovog XCOM-a, u podjednakoj meri podseća na Incubation: Time is Running Out, briljantni, mikrotaktički spinoff serijala Battle Isle koji je nemački Blue Byte izdao pre dvadeset tri godine. Incubation je veliki tata za sve igre ovog tipa – za ono vreme predstavljao je vizuelno raskošnu, 3D izometrijsku taktičku poslasticu s oružanom progresijom, in-engine filmićima i zlokobnom, SF horor glasovnom naracijom i atmosferom. Imao je osnovu identičnu sa Gears Tactics i bio je neuporedivo zaguljeniji. Teoretisanje zašto su danas igre lakše nego u stara dobra vremena ipak ostavljamo za neki drugi put.

Gears Tactics je hronološki pozicioniran ispred svih drugih Gears igara i smešten je u početnu fazu rata sa Locustom, neposredno nakon orbitalnog bombardovanja koje je devastiralo urbane centre na planeti Sera. Dvanaest godina pre nego što je Marcus Fenix pušten iz zatvora da bi zaigrao glavnu ulogu u Gears of War iz 2006, njegov kolega Gabe Diaz, bivši Gears potpukovnik koji je zbog insubordinacije ražalovan u narednika, staje na pozornicu u pokušaju da pronađe uzrok za nezaustavljivu navalu te podzemne pošasti. Turnz aut da se vinovnik ne krije, već bahato ostvaruje svoje planove za stavljanje tačke na civilizaciju čoveka. Ukkon, kombinacija generala i genetičara u odori futurističkog SS Gruppenführera, predstavlja Locust ekvivalent za Crvenu Lobanju iz Hidre – njegova likvidacija postaje imperativ za Gejba i ostatak ekipe pokupljene s koca i konopca.

Gears Tactics ima kampanju koja se sastoji od fiksnog seta misija, od kojih pola odmotava priču, dok je druga polovina tu da popuni rupe i produži trajanje igre. Te filler misije, nažalost, nisu opcione, već ste primorani da ih igrate ukoliko želite da kampanju privedete kraju. Ovo je ozbiljna budalaština i prvi veći problem koji imam s igrom. U Gears Tacticsu, za razliku od XCOM-a, ali potpuno u skladu sa Incubationom, nema elementa globalne strategije i nekakve metaigre s logistikom u bazi, istraživanjem tehnologije i borbom za resurse. Sve se svodi na linearni niz misija, između kojih imate „logistiku” u vidu levelovanja trupa i njihovog opremanja modulima za oružje i oklope. Da, modulima, ne drugačijim primercima i bilo kakvim alternativama – svaka od pet klasa u igri definisana je oružjem koje nosi i tu nema nikakvih izmena osim, primera radi, budženja Lancer AP-a okvirom većeg kapaciteta ili nišanom koji obezbeđuje veću preciznost. Svesni činjenice da će igraču vojska od početka do kraja igre izgledati potpuno isto, developeri su implementirali mogućnost za kozmetičko zezanje sa oklopima farbanjem u alternativne boje i dodavanjem oznaka i drugih trica.

U misijama učešće uzima maksimalno četiri Gearsa, za koje važe XCOM pravila vezana za terensko pozicioniranje, zauzimanje zaklona i otvaranje vatre. Po defaultu imaju tri akciona poena koje možete da koristite po želji i redosledu koji u određenom trenutku ima smisla. Napredovanjem po nivoima vaši komandosi stiču dodatne sposobnosti, aktivne specijalke i pasivne bonuse, tako da imamo solidnu progresiju i eskalaciju kompleksnosti. Gearsi u igri dolaze u dva osnovna vida – s jedne strane imate core grupu junaka koji su esencijalni za priču, a s druge potrošnu robu koju ćete regrutovati, otpuštati i povremeno gubiti u borbama. Glavni heroji su neophodan sastojak svih obaveznih misija u igri i oni ne smeju da zaginu u blatu, dok za B ekipu važi „anything goes”.

Filler misije nisu samo besmisleni, tipski okršaji koji dolaze u nekoliko pojavnih formi (odbrana tačaka na terenu, spasavanje trupa, skupljanje loota...), već u kasnijem toku kampanje počinju grozno da iritiraju bullshit modifikatorima koji im povećavaju težinu, ali nemaju neposredne veze s mozgom. U jednoj misiji vaša overwatch reakcija protivniku ne pravi štetu, u drugoj imate dva umesto tri defaultna akciona poena, u trećoj smete da vodite samo jednog Gearsa, u četvrtoj patite od nekog osmog penala... Težinski skokovi u XCOM igrama oduvek su bili organski, a ovakvi, proizvoljni, više od rasta težine utiču na smanjenje uživljavanja, da ne kažem imerzije. Na sreću ili ne, igra je delimično do potpuno debalansirana u korist snajperista, tako da sve filler misije ima smisla igrati samo s njima (ukoliko neka nema antisnajper modifikator).

Zašto su snajperisti OP? Imaju veći domet od svih ostalih klasa, mogu da se kreću, pa da pucaju (snajperski hitac ne zahteva da, kao u XCOM-u, pucate pre kretanja), prave najveću štetu i, što je najvažnije, mogu da vezuju akcije i ostvare pravo na duplo više radnji u jednom potezu. Na primer, snajperista ima specijalku koja mu nakon pogotka daje još dva akciona poena; ispucaće i njih, pretposlednjim poenom aktivirati „fast fingers” koji mu daje besplatan reload (punjenje koje ne košta akcioni poen), a poslednjim poenom aktivirati specijalku koja u slučaju fatalnog pogotka protivnika (uvek ima tona topovskog mesa na mapi) daje dodatna tri poena! Sve te superspecijalke imaju cooldown od nekoliko poteza i mogu se spamovati više puta u toku svake misije! Većina kasnijih misija u kampanji biće „servisi” za maksimalno iskorišćenje snajpera: Gejba i ostale heroje ćete koristiti kao puku podršku za Mikaylu Dorn, pripadnicu core tima naoružanu snajperom. Kad uđete u fazon, igra će vam postati prelaka ukoliko ostanete na defaultnom nivou težine... Jedini izuzeci od „boza” pravila jesu tri boss fajta koje imate u igri – generalno su teži od ostatka igre, ali ne zbog suštinske zaguljenosti, već zbog trajanja. Svaki od njih zahteva minimum pola sata poteznog cincularenja, obigravanja, pozicioniranja i igranja pipirevke oko glavonje koji zauzima pola ekrana. Srećom, greške koje ćete praviti najčešće nisu fatalne – svakog palog lika možete, u stilu Gears of War pucačina, podići uz pomoć kolege ili čak i samostalno (jednom u misiji).

Gears Tactics je evidentno visokobudžetna igra sa fenomenalnom grafikom, obiljem lorea i filmskih scena i kampanjom koja traje malo više od dvadeset sati. Kad je uspešno kompletirate, ostaje vam da se zezate sa „veteranskim” misijama, koje su neka vrsta naprednog fillera za entuzijaste, a zapravo su monumentalno gubljenje vremena. Multiplayer ne postoji, mada bi u kontekstu brzopoteznosti igre možda i imao smisla...

Gears Tactics zahteva Windows 10 i košta čitavih 70 evra ako želite da imate Steam verziju. Ako niste gadljivi na Windows marketplace, tu možete da je pazarite za deset evra manje, mada je i ta cena znatno viša od realne. Ipak, Microsoft valja pohvaliti zbog novog pristupa izdavačkoj politici, koja više neće diskriminisati PC, već bi trebalo da ga stavi u istu ravan sa Xbox konzolama. Gears Tactics, koji je na tržište došao mesecima pre konzolne verzije, značajan je korak u tom pravcu – još samo da ukapiraju da niko u jednom cugu neće dati 70 evra za single-player igru i svi ćemo na konju prosperiteta odgalopirati ka srećnijoj budućnosti.