Miodrag KUZMANOVIĆ

1. jun 2020.

Filmovi koje ste otvorenih usta gledali kao musavi klinac u stanju su da vam doživotno definišu ukus na svim poljima. Takvim filmovima skloni ste da oprostite sve gluposti, rupe u scenariju ili jeftine efekte, a njihovim glumcima svo blamiranje pod stare dane. Iz ove perspektive mi je jasno da su „Kobra” sa Silvesterom Staloneom i „Bekstvo iz Njujorka” sa Kurtom Raselom budalasti krindžfestovi, ali onaj ko bi to glasno rekao u mom prisustvu bio bi izazvan na dvoboj. Zločin je bolest, Marion Kobreti je lek, ako kažeš da nije, moja šimika kreće u HIJAIIII mavaši-geri i ti si gotov, šabane.

Akcione igre zasnovane na motivima iz tih filmova, ako su dovoljno dobro izrađene, zaslužuju isti tretman. Huntdown, o kojem je ovde reč, jedna je od najboljih retro-arkada u poslednjih nekoliko godina, koja toliko slasno i verno preslikava retro-futurizam urbanih distopija iz osamdesetih godina da sam ženi, koja me je nešto pitala dok sam igrao, odgovarao sa „mama”. Falili su samo garnirani sendviči, Commodore 64 i ćaletov kaiš da bi scena bila potpuna.

Huntdown je 2D pucačina u kojoj idete desno i rokate sve što niste vi, identična po formi sa Controm, Green Beretom ili Cobrom sa Komodora. Veliki, prljavi grad jeste mesto u kom caruju bande s kojima policija ne može da se nosi, ali lovci na ucene, s mračnom prošlošću i „nothing to lose” stavom, i te kako mogu. Možete da birate između tri akciona arhetipa, od kojim sam, logično, izabrao lik koji je najsličniji Snejku Pliskinu. Bivši policajac, sada kiborg, Džon Sojer, all around badass... Sva tri lika funkcionišu na praktično isti način i razlikuju se samo po defaultnom oružju koje nose, jedinom koje ima beskonačnu municiju. Bitnija razlika tiče se njihove biblioteke „naglabanja, monoloških deonica i citata iz srodnih filmova. Džon je lik koji najviše „vuče” na Kurta Rasela, Švarcenegera i Stalonea, a dobar izbor je i suludi robot-nihilista MoW Man, čiji komentari izazivaju fras na način HK-47 iz KotOR-a.

Igra se sastoji od nekoliko tematskih celina, od kojih svaka predstavlja obračun s jednom bandom. Jedni su klasični pankeri sa nitnama i mohawk frizurama, drugi su hokejaški frikovi koji žive u podzemnoj železnici, treći su greaseri sa kožnim jaknama i motorima... Svaka „banditska” celina isparcelisana je na deonice na kojima kosite i žanjete trupe koje čuvaju prilaz šefovima. Nakon nekoliko mini-bossova, čeka vas obračun s liderom bande. Svaki od tih fajtova apsolutno je jedinstven, izazovan i sjajno osmišljen. Na nekima ćete se mučiti, neke ćete lakonski odrađivati, ali vam ni u jednom trenutku neće biti dosadno. Akcione sekcije u kojima se borite s minionsima, takođe su prva liga, pogotovo zbog laganog platformskog aspekta igre i potrošnog oružja koje usput skupljate. Kalašnjikov, uzi, pumparica, štajer AUG, gatling, bazuka i drugi hardver pomaže da sve zaguljenije tipove protivnika držite u prašini, gde im je i mesto.

Koren šarma igre, pored brutalno dobre akcije, jeste i audio-vizuelna komponenta. Pixel Art grafika već odavno ide na živce, jer je svi forsiraju, ali ovde je implementirana savršeno, kao suštinski sloj identiteta. Muzika je takođe gromopucateljna – uhvatićete sebe kako tapkate nogom u ritmu dok igrate, što je najbolji pokazatelj toga da je kompozitor ubo u centar.

Huntdown možete da igrate i u paru, ali igra, nažalost, podržava samo lokalni co-op, ne i igranje preko interneta. Štetica. Ugrađeni tajmer, beskonačan broj života, minimalni downtime nakon pogibije i neki drugi elementi dizajna ukazuju na to da su autori igre u vidu imali kompetetivnu strimersku scenu. Za cenu od dvadesetak evra dobijate pet-šest sati sadržaja u prvom prolazu, uz mogućnost ripleja na višem nivou težine (defaultni je dovoljno težak, a viši su samo za ljude-kobre). Na PC-ju, igra se može kupiti u Epic storeu, dok je verzija za Steam najavljena tek za maj sledeće godine.