Dragan KOSOVAC

1. februar 2020.

Pozajmljivanje, omaž, imitacija, krađa... sve ovo je toliko često u umetnosti, pa tako i među igrama, da već više od sto godina postoje izreke koje se bave ovim fenomenom, kao što je: „imitacija je najiskreniji oblik laskanja”. Nažalost, tokom svih tih silnih godina, uvreženi stav se nekako promenio iz: „veliki pesnici imitiraju i unapređuju, mali kradu i kvare,” u: „dobri umetnici kopiraju, najbolji kradu”. Recenziju zanimljive logičke igre Lightmatter započinjemo diskusijom o prirodi pozajmljivanja u umetničkim delima, zbog toga što su njeni autori iz studija Tunnel Vision Games rešili da ovu igru napune obiljem neprikrivenih referenci na serijal Portal, jednog od najznačajnijih pripadnika ovog žanra tokom poslednje decenije. Dok mehanika Lightmattera nikako nije kopija one iz Portala, sam okvir igre je, iz nekog razloga, konstruisan tako da ekstremno podseća na onaj iz Valveove slavne franšize. Vaš lik rešava izazove zasnovane na specifičnom načinu kretanja, dok ga prati glas nevidljivog „pomagača” koji očigledno nešto krije. Čak je i struktura toka priče slična. Sem toga, na svakom drugom koraku kroz igrački svet nailazite na direktne reference na nešto iz Portala – pominje se Aperture Labs, kao da je najnormalniji deo sveta u kome se nalazite (videćete čak i neaktivni Science Sentry Turret), tu je recept za tortu, a čućete i taktove numere „Still Alive”. Problem nije u tome što su tvorci ove igre ljubitelji Portala, nego što su trošili vreme na podsećanje koliko vole tuđu igru sa odličnom atmosferom, umesto da unapređuju svoju.

ni Lightmatter je u svetu ove igre naziv za novi energetski izvor stvoren u prikladno nazvanoj kompaniji Lightmatter Technologies. Vaš bezimeni lik je jedan od neverovatno srećnih ljudi koji su dobili pozivnicu od Verdžila, ekscentričnog čelnika ove kompanije, da posete njegov kompleks smešten unutar planine i da uživo prisustvuju pokretanju nove vrste reaktora koja će promeniti svet. Nažalost, tokom aktivacije reaktora nešto kreće naopako i svi bivaju evakuisani. Tačnije, svi sem vas, koji ste se odvojili od glavne grupe posetilaca. Da stvari budu još gore, havarija je na neki čudan način promenila strukturu realnosti, pa morate da budete osvetljeni, jer kontakt sa senkama dezintegriše. Srećom, još jedna osoba je ostala u kompleksu, sam Verdžil, koji će vas preko interkoma navigavati kroz opasnosti i savetovati vas šta da uradite kako biste preživeli. Tako da nas autori, zaista i ne preterano suptilno, stavljaju svet u kome je svetlo spas, tama ubija, a naš vodič je Vergilije lično – poput Dantea u „Božanstvenoj komediji”.

Pošto u Lightmatteru ne smete da kročite u senke, osnova gameplaya je manipulacija svetlom kojim pravite bezbedne prolaze za napredovanje kroz igru. Pošto je ceo kompleks u haosu i nije sigurno da li će prekidač upaliti sijalice u prostoriji u kojoj se nalazite, vaš najbolji saveznik u igri su pomični reflektori, zgodno postavljeni na stalke kako bi lepše obasjali prostorije. Izazove vremenom komplikuju pomične platforme, pregrade, prekidači koje takođe aktivirate pomoću svetlosti. Upravo su ove prostorne glavolomke najjača strana Lightmattera, jer zahtevaju da dobro nažuljate vijuge, kao i da eksperimentišete kako biste otkrili nove načine za napredovanje.

Autorima Lightmattera pošlo je za rukom da jednostavna i svedena grafika sa cel shaded efektom izgleda veoma lepo i funkcionalno, a neutralna synthwave zvučna pratnja solidno upotpunjuje ugođaj tokom igranja. Ipak, najbolji deo zvuka u ovoj igri je glas samog Verdžila i njegove iščašene opaske koje vas prate dok pokušavate da se probijete iz sobe u sobu, a on pripada glumcu Dejvidu Bejtsonu, kog će fanovi serijala Hitman verovatno prepoznati. Igru ćete bez problema završiti za oko četiri sata dobre zabave i kvalitetnih prostorno-logičkih izazova, a da li je cena od 15 evra opravdana, možete da isprobate sami – kada preuzmete ovaj naslov na Steamu, prvih sat vremena igranja je besplatno, pa tek onda odlučujete da li ćete da kupite igru.