Lidija ĐUŠIĆ RADENKOVIĆ

1. februar 2020.

Oguglalo se. Godine, pa možda i decenije gledanja i igranja horora, jump scareovi, vampiri, duhovi, demoni, vukodlaci, vanzemaljci, zombiji, mračni entiteti, leptirica, usamljene kuće u šumi, napušteni svemirski brodovi i slično, razvili su kod mene rezistenciju na horor. Ovih dana me više plaši stvaran život, nego nešto od gore navedenog. Čak i kada noću uspavam decu, pogasim svetla i stavim slušalice na uši, teško nešto može da me pomeri i izazove onaj Silent Hill 2 osećaj dok bauljam po mraku, a radio počinje da šušti nagoveštavajući poluraspadnutu medicinsku sestru sa nožem iza ugla. Naježim se povremeno, ali nema više skakanja sa stolice, bacanja miša i paničnog paljenja svetla. Pomalo mi nedostaje.

Stalno se pojavljuju nove horor igre koje obećavaju užas, šok, horor, ali obično bude ćorak. Ako ne ćorak, onda samo hitac iz plašljivca. Najnoviji pokušaj „ozbiljnog plašenja” je Song Of Horror, epizodna survival horror avantura studija Protocol Games. Do sada su svetlo dana ugledale tri epizode, ali postoji najava i za četvrtu. Nakon igranja prve tri epizode, možemo da konstatujemo da je Song of Horror jedna sasvim solidna horor igra.

Silent Hill 2 sam pomenula namerno, jer je odmah po startovanju igre jasno ko je inspirisao „pesme”, a oseća se i uticaj ranih naslova iz serijala Resident Evil. Pogled iz trećeg lica, fiksna kamera i kretanje „tenk” tipa. Za optimalno igranje autori preporučuju kontroler i sa tim moramo da se složimo, jer su kontrole na tastaturi pomalo „drljave”. Da neko ne shvati pogrešno, sve funkcioniše kako treba, ali po priključenju kontrolera igranje postaje znatno udobnije.

U prvoj epizodi istražujete (potpuno neočekivano) ukletu kuću u potrazi za misteriozno nestalim piscem. Dobro, sretali smo i originalnije priče. Tokom istraživanja, vaš glavni protivnik je misteriozni mračni entitet nazvan Prisustvo (The Presence).

U drugoj epizodi nastavljate priču istraživanjem jezive antikvarnice, a u trećoj, i za sada poslednjoj, epizodi posećujete zgradu ukletog (naravno) univerziteta.

Songs Of Horror izdvaja se iz mora sličnih igara zahvaljujući likovima i prezentaciji priče. Svaka pogibija u epizodi je „perma-death”. Zvuči strašno? Pa, u principu i nije, jer priču nastavljate sa sledećim likom u redu. Lično, pošto volim da se vezujem za svoje avatare, ovo mi je prilično išlo na nerve. Ipak, to je samo moje mišljenje. Svaki od ponuđenih likova ima svoje snage i slabosti poput brzine, snage, smirenosti, „šunjivosti” (stealth), što menja sam pristup igranju. Takva situacija igri daje dozu „šarenila”. Health bar u igri ne postoji, a osim „Prisustva”, možete da stradate i zbog pogrešnih procena prilikom istraživanja. To takođe može da bude frustrirajuće, jer često postoji potreba za time da nešto isprobate, omašite, a onda doviđenja. Jedna od stvari kojom igra može da se podiči jesu zagonetke. Za razliku od mnogih igara ovog tipa, one nisu rudimentarne, već će od vas zahtevati da mućnete glavom. Verovatno neće biti potrebe za guglanjem, ali ipak se zahteva određena doza inteligencije.

Grafička strana igre je funkcionalna i lepa, dok zvuk može da se nosi sa najboljima u žanru. Slušalice su obavezne da bi uranjanje u priču i događaje bilo potpuno. Što se tiče same igrivosti, kada se naviknete na kontrole, igranje postaje vrlo zabavno. Dobro, možda nije u rangu Silent Hilla, ali se izdvaja u pokušajima izazivanja jeze u poslednjih nekoliko godina.

Što se tiče zamerki, imam ih nekoliko. Prva je već spomenuto menjanje likova posle pogibije. Druga zamerka je ogroman broj vrata (često zaključanih), ispred svakih morate da stanete i probate da li možete da prođete i to posle nekoliko desetina puta stvarno postane naporno. Ako ste fan horora, toplo preporučujemo da izdvojite sedam evra i isprobate prvu epizodu, pa ako vam legne, nastavite dalje. Entuzijasti mogu da se odluče za season pass od dvadesetak evra koji garantuje pristup svim epizodama. Neće zažaliti.