Miodrag KUZMANOVIĆ

1. februar 2020.

Jedan od boljih roguelike naslova protekle decenije bio je Sword of the Stars: The Pit, mada je usled egzotičnosti prošao ispod radara opšte igračke publike. Ovaj spin-off 4X strateškog serijala Sword of the Stars krajem prošle godine dobio je službeni rimejk.

The Pit: Infinity delo je istih autora (Kerberos Productions), koji su izbacili SoTS prefiks i redizajnirali igru u stilu RPG/roguelike pucačine u prvom licu. Osim perspektive, promenu je pretrpela i mehanika – umesto poteza, sada se sve dešava u realnom vremenu. Rezultat je, kao i kod svake igre koja pravi nasilnu tranziciju u 3D, predvidljivo loš.

Generalna ideja igre je bauljanje kroz jedan po jedan nivo napuštene hi-tech baze koja vrvi od mutanata, zamki i drugih hazarda u cilju probijanja do samog centra korupcije. Možete da igrate kao marinac, izviđač ili inženjer, ali početne setove veština i telesnih osobina možete da modifikujete levelovanjem. Ovu naučnofantastičnu varijantu Legend of Grimrocka (ili Dungeon Mastera sa Amige, ako više volite drevne reference) pre svega karakterišu rogobatan gejmplej i neoptimizovana grafika, sa tendencijom permazapinjanja nezavisnog od jačine konfiguracije na kojoj je igra pokrenuta. Baza je proceduralno generisana i loot je nasumičan, tako da uspeh u ogromnoj meri zavisi of RNG-a. Smrt je prilično izvesna, a igra je znatno teža od taktičkog originala koji vam je dozvoljavao da razmislite o sledećem borbenom potezu.

Potencijalan „sejving grejs” za The Pit: Infinity jeste mogućnost kooperativnog igranja u društvu troje igrača, mada u tom slučaju frejmrejt pada na nerealno niske grane.

Predlažem da preskočite The Pit: Infinity i da za zanemarljivo sitne novce kupite njegovog prethodnika, Sword of The Stars: The Pit, igru koja je estetski čistija i, sa strane gejmpleja, neuporedivo funkcionalnija.