Vladimir PISODOROV

1. februar 2020.

Mračna vremena došla su za „beli sport”. Iako planetarno popularniji nego ikad, među tvorcima video-igara ne uživa paritetan ugled. Trenutno su aktivna svega dva projekta, od kojih onaj pod patronatom Bigben Interactivea – AO Tennis, obećava da izraste u punokrvni serijal, ostvarenje čiju ćemo evoluciju pratiti iz godine u godinu.

AO Tennis 2 na tržište stiže dve godine nakon prvenca kompanije Big Ant Studios i velike blamaže koju su doživeli početkom 2018. godine. Iako je igra sasečena od strane kritike, njeni autori nastavili su vredno da rade na njenom usavršavanju, što je rezultovalo „peglanjem” većine uočenih nedostataka i dovođenjem igre u mirne vode. Nastavak izlazi kao zvanična igra prvog gren slema sezone – Australian Opena, i sadržajno je vezana za njega, baš kao i prvi deo. Zaštito lice igre (ponovo) je prvi igrač sveta Rafael Nadal, kome se pridružila i prva teniserka sveta Eš Barti. Na prvi pogled, čini se da AO Tennis 2 donosi impresivan roster tenisera sa ATP i WTA liste, čak njih 25, ali da li je to baš tako? Na spisku nema Novaka Đokovića, Rodžera Federera, pa čak nijednog od „mladih lavova” – Zvereva, Cicipasa, Medvedeva... Slična situacija je i kod dama, gde bismo voleli da vidimo Naomi Osaku, Serenu Vilijams, Karolinu Voznijacki...

Situacija nije bolja ni kada su teniske arene u pitanju, jer sem terena u Nadalovoj akademiji, licenciran je jedino još Melburn Park. Posao je, ruku na srce, obavljen sjajno, pa sem Rod Lejver možete da igrate i na Markaret Kort i Melburn areni, te terenima 2, 3 i 8. Vimbldon, Rolan Garos i US Open naizgled jesu prisutni, ali nisu licencirani, pa ne očekujte nivo detalja kao u slučaju Ozi Opena. Iako je stanje prilično razočaravajuće, nema mesta očajanju. AO Tennis ima toliko razgranatu mrežu korisnika, da to još jednom pokazuje koliko teniske simulacije nedostaju tržištu. Upravo je komuna igrača zaslužna što ćete sve igrače i turnire koji nedostaju ipak moći da „uvučete” u igru. Tome je namenjena posebna sekcija – Academy. Odavde ne samo da pristupate izrađenom sadržaju, već možete da ga kreirate i sami. Pored igrača, mogu da se dizajniraju teniski kompleksi, pa čak i logotipi proizvođača teniske opreme. Sadržaj izrađen za AO Tennis kompatibilan je i u Dvojci, a to znači da je na samom početku na raspolaganju preko 20 hiljada itema. Sa zainteresovanima mogu da se dele i scenariji, ali o tome ćemo nešto opširnije u nastavku teksta.

Centralna tačka igre je takmičenje na Australian Openu, koje možete da organizujete po sopstvenom nahođenju. Turnir možete da igrate u singlu, dublu ili miks dublu, uz određivanje igrača koji će učestvovati na turniru i toga ko će biti nosioci. Pre početka svakog meča možete da birate na kom terenu će se okršaj održati i u koje vreme (pre podne, u podne, posle podne, predveče ili uveče). Možete da odredite i uslove za ostvarivanje pobede: koliko je potrebno osvojiti setova, koliko gemova ima u svakom setu, da li se odlučujući set igra na razliku ili o pobedniku odlučuje tie-break, da li se odlučujući gem igra na osvojenih sedam ili deset poena i tome slično. Tu je i izbor umešnosti AI vođenih igrača i to u čak osam koraka, od Rookie, pa do Grand Slam. Naravno da možete da igrate i pojedinačne mečeve, da organizujete turnir na kome će učestvovati broj igrača po vašoj želji, koji će se boriti za pehar koji odaberete, ali i „scenariji” koje smo već pomenuli. Ovde je, pored uobičajenih stvari, na raspolaganju određivanje uslova za pobedu. Tako, može da pobedi onaj igrač koji servira najviše asova, ne dozvoli protivniku brejk loptu, ne napravi duplu grešku, ne izgubi više od naznačenog broja poena, osvoji određen broj gemova, ostane u vođstvu za naznačen broj setova i tako dalje. Određivanje uslova ume da bude prilično zabavno, a ako ostanete bez inspiracije, kao što smo rekli, scenarije možete da „povučete” iz online baze.

Prijatno nas je iznenadilo i to što igra ima i karijerni režim koji je story driven i najviše možemo da ga uporedimo sa The Journeyjem iz FIFE. Prezentacija nije baš reprezentativna, počevši od prilično neubedljive grafike u međuscenama, pa sve do nategnutog voiceovera, ali je zato sadržaj zadovoljavajući. Od dna do zvezda možete da vodite nekog od poznatih ili posve novog igrača, koga ćete oblikovati po sopstvenom nahođenju. Očekuje vas unajmljivanje trenera i pratećeg osoblja, treninzi u vidu mini-igara, putovanja po turnirima širom sveta, pregovaranje sa sponzorima, dogovaranje sa ostalim igračima o učešću na dubl turnirima, levelovanje brojnih karakteristika i tome slično. Računa morate da vodite i o tome da igrač bude odmoran, tako da sa vremena na vreme treba okačiti reket o klin i otići na odmor. Svaki mesec podeljen je na četiri radne nedelje od kojih svaka hostuje po jedan događaj. Ako odlučite da trenirate, tekuće nedelje nećete moći da igrate turnir i obrnuto.

Na samom terenu, AO Tennis 2 proizvodi vruće-hladno osećaj. Na prvi pogled, sve je tu – mogućnost da izvedete bilo koji osnovni udarac, da istrčite na mrežu, pa čak i da servirate „iz ruke”. Poseban taster koristi se za aktiviranje mega-snažnih udaraca, izvlačenje na inside-out položaj i, pomenuto, istrčavanje na mrežu, dok se jedino skraćene lopte igraju uz pritiskanje dva tastera. Raznovrsnost nije rezultovala efikasnošću, pa su svi mečevi sa AI igračima epici. Zapravo, svaki odigran poen je epski, jer uglavnom traje po 15+ prebacivanja. Protivnici stižu sve i u stanju su da odigraju „banana” udarce iz nemogućih pozicija na kojima bi im i sam Rafa pozavideo. Čini se da se uopšte ne umaraju i greške prave jako, jako retko. Česte su situacije da AI ne promaši nijedan prvi servis! Ipak, najveći downside je fizički model koji se brine o letu loptice. On je krivac za to što ćete imati osećaj da se koriste crvene, dečije loptice ili kuglice od sunđera. U poslednjoj trećini leta, loptice dobijaju čudan side spin, neprirodno skreću i znatno usporavaju.

S druge strane, igra na mreži rezultuje reskim i preciznim volejima, u slučajevima kada budete uspeli da se namestite na udarac. Naime, AI vam pomaže pri kretanju, a ta rutina se povremeno zaglupi i naprosto „zakopa” igrača u mestu. Bez obzira što vi gurate pečurkicu na upravljaču u željenom smeru, igrač kao da je zalepljen za podlogu i ne mrda. Srećom, preko takozvanih Game Modifiera, kretanje uz asistenciju AI rutine može da se isključi ili ublaži. To nije jedino što može da se podesi iz ove sekcije, pa je tako na meniju tweakovanje osetljivosti „nišanjenja”, brzine leta loptice (za svaku podlogu ponaosob) i brzine „odmotavanja” akcije za odabrani nivo težine. Stvar koja nam se dopala je to što izvođenje udaraca podrazumeva „punjenje” skale energijom i istovremeno „nišanjenje” pomeranjem kursora po ekranu. Njega ne treba uzeti kao apsolutno preciznog i uvek valja ostaviti dovoljno veliku tampon zonu kako loptica ne bi završila u autu. Na raspolaganju se nalazi i Hawk Eye sistem koji možete da koristite kako biste proverili sporne odluke linijskih sudija. Nažalost, nijednom nismo uspeli da „pozovemo” ispravan challenge, bez obzira koliko nam se činilo da je loptica bila blizu da kači liniju – sudije su uvek bile u pravu.

Na nekim detaljima AO Tennisu 2 bi pozavidela i AAA ostvarenja. Licencirana oprema, žamor publike koji se čuje sa okolnih terena za vreme vašeg meča (pa čak i prigušena muzika) i modeli igrača, vrhunski su. Samo sekund kasnije sve pada u vodu kada publika posle maratonskog poena i njegove efektne završnice odgovori mlakim aplauzom, kada vidite da se na tribinama nalaze teksture sa PlayStationa 2 i kada vam se bude činilo da su igrači zapravo Terminatori koji su „navukli” kožu preko metalnog skeleta. Čak i kada nešto gestikuliraju imaju stone cold izraz lica od koga se ledi krv u žilama. Kad smo već kod gestikulacije, autori su ostavili mogućnost da po odigranom poenu izrazite pozitivnu ili negativnu emociju. Sistem dovodi do komičnih situacija, jer se odabir akcija retko kad poklopi sa stanjem na terenu.

AO Tennis polako stiže tamo gde bi trebalo da se nalazi, ali je pred autorima još mnogo posla. U ovakvom obliku, igra će biti zanimljiva prvenstveno casual igračima kojima ne smeta manjkav fizički model, tehničko talasanje i nepogrešivi AI. Zahtevni igrači će i dalje živeti deset godina u prošlosti, slaveći naslove davno poslate u večna lovišta, nadajući se da će sledeći nastavak biti ono što Dvojka nije – vredan njihove pažnje.