Bojan JOVANOVIĆ

1. februar 2020.

Igara sa etiketom Dragon Ball ima toliko da im se više ne zna broj. Uvek popularna „Zmajeva kugla” kao da svaki čas mora ponovo da osvane na konzolama (ponekad i na PC-u) sa još jednim prepričavanjem avantura Gokua i ostale mu kosmate družine. Saga o Sajoncima prepričana je bezbroj puta, bubne opne odavno su popucale od urlanja dok su po ekranu prštali kamehameha talasi, jagodice na prstima oguljene su od silnog lupanja tastera. Ukratko – svako je imao više nego dovoljno prilika da se zasiti DBZ-a za vjek i vjekov. A opet, teško je bilo ne radovati se dolasku Dragon Ball Z: Kakarot, igre uz koju je dolazilo jedno obećanje – da će verno preneti sagu, kao nijedna igra do sada. Obećanje je, dobrim delom, ispunjeno.

Za one neupućene, naslovni Kakarot je momak koga kroz veći deo serijala nismo znali nikako drugačije, sem po imenu Goku. Poput mnogih likova u serijalu, ime je odabrano jer je igra rečima od reči šargarepa (engl. carrot, prim. aut.), to jest, inspirisano je hranom. Priča od četrdesetak sati se tako kompletno odmotava oko naslovnog nam lika. U pitanju je prava top lista najboljih trenutaka iz serije, podeljena na četiri ogromna poglavlja kroz koja ćete proživeti sve one sjajne momente koje ste gledali na malom ekranu. Skoro tri stotine epizoda i nebrojeno sati urlanja i svetlosnih efekata koji trigeruju epileptične napade, kompaktno je upakovano u nešto što svako može lagano da izgustira. Za fanove, tu je kamion referenci, štoseva i drangulija koje mogu da se skupljaju, a novajlijama će, istovremeno, to dati nešto dublji uvod u ono što nije ispričano kroz nekoliko desetina sati igre. Detalja ima za izvoz i još jednom je studio CyberConnect2 pokazao da tačno zna šta radi i da su i sami veliki poklonici izvornog materijala. Uostalom, ovaj studio je više puta pokazao svojim igrama iz serijala Naruto, da je dobar izbor kada je u pitanju prevođenje animea u formu video igre.

Kako je ipak u pitanju anime igra, i to jedna koja se strogo drži zapleta serije, neminovno je bilo prisustvo povećeg „viška materijala”. Takozvani filler je nešto po čemu je „Dragon Ball” čuven. Neretko smo u animeu gledali epizode koje kao da ne idu nikuda sa pričom. Razlog tome je bio to što je studio zadužen za proizvodnju serije često radio brže od ekipe koja je stvarala mangu, pa su morali da „cupkaju u mestu” dok strip ne nastavi glavnu priču. Prebačeno u video igru, to znači da ćete se već u prvih sat vremena ozbiljno češkati po glavi i pitati da li vas to neko vuče za nos. Gde su karate udarci, magije od kojih se pada na pod u epileptičnom napadu, ogromne kosurine? Za to treba malo strpljenja. Sem vrlo kratkog tutorijala borbe sa Pikolom, gde ako propustite listu kontrola možete da se slikate, dalji tok se svodi na Gokuove mirne trenutke sa familijom i ćaskanje sa prijateljima. Igra vas ovde, doduše, uči osnovama RPG sistema i nekim od sporednih zanimacija kojima se možete baviti u pauzama od makljaže.

Ovo je, prvenstveno, open world igra koja vas poziva da se lagano upoznate sa svetom iz animea, likovima i krajolicima, dok crveni marker za nastavak priče može da čeka koliko god je potrebno. Glavnina istraživanja svodi se na sakupljanje raznobojnih kuglica potrebnih za unapređivanje likova, materijala i hrane, sa usputnim mini-igrama i jednostavnim sporednim misijama. Ceo ton igre veoma je opušten i rasterećujući, te će igračima koji vole da „beru cveće” u RPG-ovima ovo biti san snova. Kako vodite super ratnike, kretanje po svetu je izuzetno brzo, bilo peške ili korišćenjem letenja, a ni sama igra od vas ne traži oko sokolovo – dovoljan je pritisak na taster i sve bitne stvari na ekranu će zasvetleti. Lunjanjem unaokolo često se stiče utisak da je svet igre neočekivano pust, sa apsolutnim minimumom usputnih zanimacija. To je, donekle, opravdano time da ni u animeu nije bilo bogzna šta detalja i pažnja je uvek bila posvećena likovima. I pored toga, putovanje između dve lokacije ume da postane dosadnjikavo, naročito kada putujete preko vode, pa nemate baš raznovrstan pejzaž da vam barem drži pažnju, dok je palac duboko zaboden u taster za napred.

Kada konačno stignete do bilo kakvog lemanja, dočekaće vas, sada već standardni, borbeni sistem iz prethodnih Dragon Ball igara. Kretanje je u potpunosti 3D, a tu mislimo i na vertikalu, jer u vazduhu provodite 99 odsto vremena, sa odlično rešenim sistemom automatskog nišanjenja protivnika. Uglavnom je to ples između besomučnog ceđenja suve drenovine iz kontrolera, lupanjem svih mogućih tastera, što češćeg blokiranja i konačno, lansiranja baraža magija dok protivniku ne istopite svih zilion linija zdravlja ili svi kolektivno ne popiju epilepsiju. Za ovakvu igru, iskreno, nije potrebno ni nešto više, iako nadobudni fan borilačkih igara u nama traži da tu bude još malo taktike od „udri, mlati, napuni Ki, zaslepi protivnika magijom, ponovi”. Finese borbenog sistema se više ogledaju u tome koliko dobro umete da procenite protivnika i reagujete, pritom mahnito leteći po areni, nego li pamćenje komplikovanih nizova i komboa. Sve to znači da će u igri moći da uživa najširi mogući spektar igrača, makar do povremenih naglih skokova u težini kada RPG sistem ponovo promoli njušku i ljubazno vas zamoli da se upustite u grind sekundarnih questova, pre nego što opet zatražite kavgu. Vrlo brzo se otključava mogućnost vođenja saboraca, čime dobijate još malo prilike da taktizirate, mada i dalje taktika ispaljivanja projektila iz svih topova najbolje radi posao.

Koliko je borba jasna, toliko nekada sve van nje ostavlja utisak bespotrebno iskomplikovanog. Jedan od bitnih detalja mehanike je takozvani community board, serija menija u kojima povezujete rodbinske i druge međuljudske odnose likova koje ste do tog momenta sakupili za kolekciju. Sve to radite zarad dobijanja određenih predefinisanih bonusa, a opet je dodatno zapetljano time šta sledeće planirate da uradite. Tu je i ranije pomenuto kuvanje, koje zahteva da imate recept, ulovite ili sakupite hranu, a onda sve to dovučete do Gokuove supruge Či Či koja vam može skuvati nekoliko tipova obroka sa različitim privremenim ili permanentnim bonusima. Igra vas prerano zatrpava raznim informacijama i lako je zaboraviti na neke bitne sisteme koji, zapravo, mogu da vam budu jako korisni na duže staze. Jednostavno, ako se ne setite da otvorite menije i eksperimentišete, verovatno je da nećete biti ni svesni šta sve zaista možete da uradite u igri.

Sekundarne misije su deo Kakarota koji će sigurno najviše podeliti publiku. Zamišljene su kao vrlo kratke pričice za sakupljanje likova za vašu rodoslovnu tablu, kao i brojnih sekundarnih sirovina. Bitnije od toga, kroz njih se bolje upoznajete sa karakterom DBZ likova, počev od Gokuovog porodičnog života, preko uvek perverznog Kornjačinog Vrača, sve do nekih jako epizodnih, ali i dalje upečatljivih lica. Sadržaj ovih misija je, nažalost, jako tanak. Obično se radi o klasičnim, fetch questovima sa banalnim zadacima i kratkometražnim formatom. Kao i većina dijaloga, sekundarne misije komotno se mogu preskočiti, čime nećete izgubiti nit priče.

Prezentacija je zato za svaku pohvalu. Iako cel shading iz Dragon Ball FighterZ nije dostignut, veoma je blizu i verno prenosi duh originalne animacije. Kakarot nas kroz priču vodi u poglavljima, svako sa uvodnom animacijom i govorancijom zabavnog pripovedača, dok je za međuanimacije korišćen sam engine igre i sve izgledaju sjajno. Svi glumci iz serije su tu, kako na japanskom, tako i na engleskom jeziku. Nije se štedelo u produkciji, definitivno.

Ovo je Dragon Ball igra za sve koji su shvatili da nikada u životu neće imati dovoljno vremena i živaca da odgledaju tv serijal „Dragon Ball”. Takođe, ovo je i naslov za potpune fanatike koji znaju imena svih likova napamet kao i dužine njihovih kosurina u svakoj Super Saiyan fazi. Ipak, Kakarot definitivno nije igra koja će nekoga ko je sasvim usputno čuo za ovaj serijal dovoljno zaintrigirati da je dogura do kraja. U pitanju je, na kraju krajeva, pozamašni komad nostalgije i do sada najelegantnije spakovana DBZ priča. Imajte to na umu ukoliko, potpuno neupućeno, uplivavate u ovu grdosiju od avanture.