Lavkraftova mitologija o kosmičkom hororu i great old ones božanstvima oduvek je bila plodno tlo za igračku interpretaciju, prvenstveno zbog kombinacije uverljivog sinisterluka i odsustva potrebe da se plati licenca. Igre na tu temu standardno imaju istorijsku, gotovo „eldrič” patinu i nekoliko uobičajenih tematskih celina: oronulo ribarsko naselje koje krije strašnu tajnu, protagonistu sa skrivenim traumama i ludilo u najavi. Relativno je osveženje kad se ta tema prenese u svemir, to jest, na drugo nebesko telo.

U slučaju igre Moons of Madness, to je Mars, planeta na koju još niko nije fiktivno sleteo, a da nije zažalio. Simboliku igre i lore koji vam se servira lakše ćete, kažu, shvatiti ako ste dugogodišnji igrač Secret Worlda, to jest Secret World Legendsa, kako se zove od 2017. Obe igre su u vlasništvu Funcoma i tematski su uvezane kao creva. Uglavnom, u ulozi ste mladog tehničara u istraživačkoj bazi na Marsu, gde situacija, nakon mirnog uvoda koji vas navikava na okruženje i mehaniku igre, ubrzo prerasta u histerični, kosmički horor prepun pipaka i izmenjenih stanja svesti.

Mehanički gledano, Moons of Madness balansira između simulatora hodanja i prave avanturističke igre. Linearna je i sadrži finu meru između naracije i zagonetki, uz minimalnu dozu akcije. Puzzle u igri mahom se tiču rešavanja nekog tehničkog problema, na primer, podešavanja filtera u water reclamatoru (čitali ste „Marsovca” Endija Vira?), kalibrisanja antene za međuplanetarnu komunikaciju ili kombinovanja hemikalija za sintezu pesticida koji će vam biti potreban za eliminaciju nekakve mutirane flore. Za iskusnog igrača nijedan problem u igri neće biti prevelik, a čak ni navigacija terenom i lavirintom baze nije preteška, jer imate PDA uređaj koji vam pokazuje kuda treba da idete. Ponekad se čovek zaželi izazova koji su pružale igre iz slavnih devedesetih godina, a onda shvati da zbog minimuma slobodnog vremena možda i preferira atmosferične bozice kao što je Moons of Madness. Ako želite ilustraciju ove suštinske dihotomije iskustva, nabavite Dark Seed, horor avanturu iz 1992, u kojoj ste mogli da se nepovratno zaglavite i da provedete dane lupajući glavu, nesvesni da zbog nekog propusta ne možete da je završite. Koji bi mazohista to danas igrao?

Kvalitet i intenzitet horor atmosfere su OK i imaju potencijal da uplaše igrače rođene posle 2000. godine. Nekoliko džamp skerova, nekoliko izleta u ludilo, malo neizvesnosti i drugih pseudojezivih faktora čine celinu koja je solidna, ali ništa više od toga. Tempo igre je na momente čudan, pogotovo u smislu reakcija glavnog junaka na eksterni stimulans, koje deluju neuverljivo. U jednom trenutku ćete dahtati i paničiti posle bliskog susreta s onostranim užasom, a neposredno posle toga ćete opušteno komentarisati neku glupost. Nema konzistentnosti klizanja u horor ludilo, nema panting and sweating as you run thru my corridors...

Moons of Madness može da se završi u jednom cugu, za nekih pet sati igranja ili čak i manje ukoliko se ne zaglavite na nekoj puzzli. Igra izgleda prelepo, ali ako detalje odvrnete na max, grafička će hučati kao da benčmarkujete Battlefield V, što je malo čudno za igru ovako (relativno) laganog tempa. Da li je cena od 20 evra niska ili visoka za kvalitet i kvantitet zabave koju nudi? Rekao bih da je to mnogo, s obzirom na to da za manje para postoje mnogo bolje i neuporedivo jezivije igre. Na pamet mi padaju serijali Penumbra i Amnesia koje možete da nabavite za džidžu.

Ali, Qzmo, te igre su „eldrič” i pastelne, daj nešto ovako, a da je SF! U tom slučaju posegnite za najboljom igrom istog tima (Frictional Games) - Soma je neuporedivo bolja od svih drugih naslova na ovaj fazon. Usudio bih se da kažem da je najbolja. Zapravo, ovaj kompletan opis shvatite kao reklamu za Somu, igru koju, ako ni zbog čega drugog, morate da igrate iz kulturno-obrazovnih razloga.