Zašto da samo Electronic Arts ima Anthem? Što smo mi u Ubisoftu gori od njih i zašto i mi da nemamo naduvanu njesra igru? Ne znam da li je tok svesti nekog korporativnog buljubaše išao baš ovim koracima, ali sigurno nije mnogo skretao. Ne znam šta bi drugo moglo da stoji iza Ghost Recon Breakpointa. Anthem analogiju valja shvatiti samo u smislu intenziteta katastrofe s igrom - njena konstrukcija u mnogo većoj meri vuče na Destiny. Zapravo, na neku nesvetu mešavinu Ghost Recon: Wildlandsa sa 10 grama Anthema i pola kile Destinyja. Na zagorelu mešavinu, zamišljenu da bude lansirna platforma za vrlo bezobrazne mikrotransakcije, koja se, naravno, prodaje po ceni od 60 evra. Reklo bi se da fali još samo season pass koji se plaća... O, ali ima i toga i zove se Year One season pass! Pa dobro, ali igra makar ne zahteva da ste stalno online, ovo je ipak open world single pla... O, ali zahteva, a bezuslovno traži i da napravite Uplay nalog da biste mogli da igrate, to jest, da gledate reklame za sadržaj koji još niste kupili. Mikrotransakluk ide toliko daleko da vam se u igri nudi oružje visokog nivoa za pravi novac. Što da se smarate igranjem, kad možete da preskočite potragu za pucaljkama ako platite? Dobra vera akumulirana kroz 18 godina serijala Ghost Recon ubodena je u slabine i sada krvari.

Nego, nismo došli ovde da pričamo samo o parama. Igra je, tehnički gledano, neposredni nastavak Wildlandsa, koji se iz Bolivije seli na pacifičko ostrvo, gde neki Stiv Džobs vonabi ima razvojno-opitni centar za dronove. Šarmantnog, ekološki svesnog, održivo razvojnog kapitalistu obezbeđuje Panišer, to jest, potpukovnik Voker, koga igra moćni Džon Berntal. Voker, bivši ghost, a sada razočarani plaćenik, iz niskih pobuda pravi pičvajz, preuzima kontrolu nad dronovima i potapa brod američke ratne mornarice koji se zadesio u blizini ostrva. Obara i sve helikoptere sa ghost komandosima koji su malo kasnije došli da vide o čemu se tu radi. Preživljavate vi, lider ghost tima, a sve se naprečac pretvara u situaciju iz stand-up nastupa Pabla Franciska: One man, one mission, one decision, one desireee...

Da vas dalje očekuje samo ono što imate u svakoj drugoj Ubisoft igri otvorenog tipa, igra bi bila kul, pomalo dosadnjikava i 1000 puta viđena, ali kul. Nažalost, nije. U igru je strpano tma gluposti čiji su jedini motiv mikrotransakcije. Imate nekakav društveni startap hub koji služi kao štab frakcije pokreta otpora i mesto za okupljanje igrača čijoj se opremi možete diviti i poželeti da je i sami kupite. Oprema... Nalik na klasičan RPG, u igri, pored različitog oružja, sada možete da navlačite i ostatak opreme - šlem, pancirni prsluk, rukavice, čizme i pantalone. Ti komadi opreme nemaju druge karakteristike, osim nekih sitnih bonusa i brojke koja označava imaginarni „kvalitet”. Zbirni kvalitet svega što nosite preslikava se na vašu ubojitost, koja više nije vezana samo za oružje, već i za pantalone... Odražavanje tog gearscorea na borbene karakteristike komično je koliko i glupo - često će maskirni kačket imati veću vrednost nego šlem od kevlara, a veća vrednost znači veću izdržljivost i veću ubojitost. Naoružani izraelskom puškom Tavor sa optičkim nišanom možda nemate šanse protiv grupe wolf specijalaca, ali ako šlem zamenite vunenom kapom, navučete farmerice višeg nivoa i jače čizme, razvalićete ih kao budale. Ova igra se reklamira kao real-world, taktički šuter sa licenciranim naoružanjem... Tu je i potpuno nepotreban sistem budženja oružja, izlišan, jer ćete ga menjati svakih pet minuta, kao i survival mehanika sa hranom i vodom koja ne služi ničemu.

I tako dalje. Mislim da ste shvatili da je Breakpoint pušeća gomila ekskrementa na koju nema smisla trošiti vreme i novac.