Šta raditi kada se priča popularnog serijala privodi kraju i više nemate materijala za presipanje iz šupljeg u prazno? Jednostavno, pronađete segment koji se svima dopada, iščupate ga iz konteksta i napravite spin-off.

Tom logikom se vodio i beloruski Weappy, kada je iz prošlogodišnjeg This is the Police 2 (SK 9/2018) izvukao jedini pomena vredan segment - potezne taktičke misije i od toga napravio Rebel Cops, igru koja bi uz minimalno truda i ulaganja trebalo da popuni prazninu do izlaska nečeg konkretnijeg. A kako izreka kaže - koliko para (truda), toliko i muzike...

Rebel Cops nas vodi u Ripton, gradić na američkom severu koji se našao u rukama istočnoevropskog mafijaša, nakon što je dotični potkupio lokalne vlasti i policiju. Nekolicina policajaca odbija da primi mito i okuplja se u obližnjem gorju u nameri da sa par pištolja, bez prebijene pare i uz minimalnu podršku stanovništva, uhapsi oligarha i vrati stvari na staro. Blizina Šarpvuda, gradića iz dvojke, garantuje da ćete neke poznate njuške sresti u kameo ulogama.

Dakle, više nema menadžerisanja policijskim snagama, Džekovog spletkarenja i brige o javnom mnjenju, sve se svodi na sirovu akciju, tj. niz misija čijim prelaskom dolazite na korak bliže do hapšenja, bilo da je u pitanju hvatanje bliskih saradnika, zaplena inkriminišućeg materijala ili izravan revolveraški obračun na ulicama. Većinu misija pametnije je igrati u stealth maniru, pre svega zbog neravnopravnog odnosa snaga, jer se vaš tim sastoji od maksimalno šest policajaca. Tiha ubistva nožem ili hapšenja nakon što zlikovca onesposobite pendrekom, gotovo uvek nose prevagu nad prangijanjem puškama i sačmaricama. Misije nisu vremenski ograničene, ali će igra odugovlačenje kazniti ubacivanjem dodatnih pojačanja nakon isteka određenog broja turnova.

Kako biste proširili početni arsenal od par koltova i noževa, potreban vam je novac koji stičete prodajom dragocenosti sakupljenih tokom misija. Potlačeni i opljačkani građani očekuju finansijsku podršku od vaše grupice odmetnika, pa ako ste robinhudovski raspoloženi, možete im dati deo prihoda. U protivnom se ne nadajte njihovoj podršci. Raspoloženje građanstva ogleda se u ponudi i cenama lokalne prodavnice, tako da ako se odlučite da zadržite sav novac, plaćaćete više. Osim osnovnih, većina misija ima i nekoliko opcionih zadataka u vidu oslobađanja talaca ili pronalaženja ukradenih predmeta. Ispunjavanje tih zadataka donosi primamljive nagrade u novcu i opremi, ali ako omanete, gubite teško stečeno poverenje lokalaca.

Izostanak obimnije produkcije (izbačene su sve animirane sekvence, kao i naracija, koja je bila svojevrstan zaštitni znak prvog dela igre) možda ne bi bio toliko primetan da se Weappy potrudio da zaleči boljke koje su morile taktički segment prethodne igre. AI rutina protivnika i dalje je problematična, jer imaju vidno polje miopične krtice i apsolutno su nesvesni dešavanja u svojoj okolini. Ukoliko vas primete dok se krećete, neće dići uzbunu do isteka turna, tako da imate dovoljno vremena da ih ućutkate koristeći ostatak tima, što praktično obesmišljava bilo kakvo taktiziranje. Dovoljno je sačekati da se kriminalac osami, eliminisati ga bez dizanja buke, zatim preći na sledećeg i tako dalje dok ne očistite čitavu mapu. Čak i kada dođe do razmene vatre, protivnici će, jedan po jedan, bezglavo jurišati napred dok ih vaši policajci puškama skidaju kao glinene golubove.

Autori su pokušali da veštački otežaju igru ograničavajući broj slotova za snimanje pozicije u misiji, tako da ih imate samo tri, uz dodatna dva za svaki sekundarni zadatak koji prihvatite. Kod misija koje se daju završiti za kraće vreme ovo ograničenje se praktično i ne oseti, ali za par misija koje se mogu odužiti i na nekoliko sati, ovo je prava gnjavaža.

Niska cena od svega deset evra slaba je uteha za uludo protraćen potencijal, a mi se nadamo da za koju godinu nećemo gledati Weappy Studio na nekoj YouTube listi one-hit wondera u svetu video igara.