Letimičan pogled na reklamni materijal izaziva utisak već viđenog. Na prvu loptu reklo bi se da se radi o još jednom generičkom cyberpunk shooteru, ali je, srećom, Seraph mnogo više od toga. Proizvod koji je razvojni tim Dreadbit, inače do sada poznat samo po jednom izdanju (Ironcast, SK 05/15; pojedini članovi tima su ranije radili na Little Big Planet serijalu), sabio u ovakav paket i nalepio cenu od svega trinaest evra, zaslužuje samo respekt. Predrasude bivaju eliminisane već na početku, jer umesto očekivanog upravljanja n-tom iteracijom duše (digitalne ili „humane”, svejedno) u kibernetskom telu, u ovom slučaju vodite bespolnog anđela koji je izgubio/la svoje moći i na putu ka iskupljenju, koji uključuje pohod na demonske horde, zaposeda telo bezgrešne vernice. U redu, žensko kao avatar u ovakvim pričama je svakako kliše, ali naravno da se ne žalimo.

U ovoj igri nemate tri para krila kao „normalni” serafimi, ali vam je na raspolaganju mnoštvo psioničkih moći i tuce dobrog, starog vatrenog oružja. Nišanjenje se obavlja automatski, tako da je igrač slobodan da legne na taster za paljbu i izvodi akrobacije koje su i najprivlačniji element ove igre, jer scene koje su u Seraphu sasvim normalna i učestala stvar veoma podsećaju na gun kata segmente iz „Ekvilibrijuma”. Rekosmo da nije u pitanju običan platformski shooter, za šta je zaslužan iznenađujuće kompleksan sistem napretka vašeg lika, potpuno neočekivano za igru ovakvog tipa. Fino podešavanje serafine vrši se skupljanjem materijala i manufakturom „čuda” (po dve specijalke koje birate pred početak svake misije), opremanjem wardova (prstenje i srodna defanzivna bižuterija ograničenog trajanja), oplemenjivanjem tzv. zakletvi odnosno pasivnih perkova kristalima koji pak dolaze u više gradivnih varijanti... i tu smo pomenuli samo podnožje brega.

Nivoi su proceduralno generisani sa svakom novom partijom, što važi i za raspored predmeta i protivnika. Seraphovi tvorci evidentno nisu previše pažnje uložili u grafičku atraktivnost, pa ne čudi što nivoi brzo počinju da liče jedan na drugi. Međutim, sve se to kompenzuje kroz strahovito zaraznu akcionu komponentu koja uvek ostaje kvalitetna i nakon poveće količine vremena spržene na ovaj naslov. Bez obzira na osrednja grafička rešenja, u pokretu Seraph i te kako izaziva pažnju slučajnih posmatrača, te ne čudi implementacija funkcije za strimovanje preko Twitch servisa. Muzika je tek posebna priča – bez trunke preterivanja, radi se o pravoj sonično-adrenalinskoj bombi koja vam ne dozvoljava ni trenutak predaha.

Kada se sve pomenuto spoji sa izuzetno fluidnim i prirodnim kontrolnim setom koji se savlada za tren i pomoću kog izvodite filmske vratolomije bez po’ muke, računica je prosta. Ako jedna igra učini da za sobom ostavite kontroler okupan znojem, sve vam je jasno.

Jan ČMELIK