Shadow Tactics: Blades of the Shogun

Jedan il’ dva pogleda na novo čedo iz Daedalica, kod mnogog igrača od davnina pobudiće reakcije i osećanja koja se najbolje mogu opisati citatom Aleksa De Lardža iz Paklene Pomorandže: „Oh, bliss! Bliss and heaven! Oh, it was gorgeousness and gorgeousity made flesh!” Shadow Tactics je ljubavno pismo, omaž i oda legendarnom serijalu igara Commandos iz poznih devedesetih godina prošloga veka (naročito kultnom drugom delu), kao i njihovom nemačkom pandanu u vidu Spellboundovih Desperadosa.

Za one koji ne znaju čemu tolika gungula i oduševljenje podžanrom koji je neopravdano zamro u zadnjih deceniju i po, da pojasnimo o čemu se u načelu tu radi. U maniru pozajmljenom iz real time strategija, upravljate nevelikom ekipom koju sačinjava nekoliko živopisnih individua, čije uske specijalnosti treba optimalno da upregnete radi postizanja ciljeva raznih misija. Ovo se, nasuprot otvorenom sukobu i opštem alarmiranju svih protivnika na nivou, postiže mukotrpnim šunjanjem, tihom i efikasnom eliminacijom protivničkih stražara koji ništa ne sumnjaju. Sem toga, bitno je izbegavanje delova terena koji protivnici u tom trenutku nadziru uz konstantnu upotrebu i kreativno kombinovanje pomenutih veština iz arsenala likova koji su vam na raspolaganju u datoj misiji.

Prateći neko nepisano pravilo da svaka sledeća igra ovog tipa mora biti smeštena u novo, sveže i karakteristično okruženje. Nakon Drugog svetskog rata (Commandos), divljeg zapada (Desperados), svemira (Star Trek: Away Team) i srednjeg veka (takođe Spellboundov, takođe odličan Robin Hood: The Legend of Sherwood), Shadow Tactics nas vodi na Daleki istok, u vreme ranog Edo perioda. Okvirna priča o pretnji, izdaji i spletkama koje su se nadvile na Šogunat i njegove pripadnike, fino je pozadinsko platno na koje su smešteni daleko interesantniji odnosi, interakcije i razvoj pet glavnih likova koje ćete voditi u igri.

Šinobi Hajato, uslovno vođa i zelena beretka ekipe, opremljen je vijernom katanom za upokojavanje protivnika, podjednako ubojitim šurikenom koji bacate na manje razdaljine, kao i kamenčićima za privremeno odvlačenje pažnje protivnicima nižeg ranga. Curica Juki, odrasla po haustorima i uličicama japanskih gradova i sela, specijalista je za postavljanje fatalnih zamki, što najbolje funkcioniše u sadejstvu sa frulicom za privlačenje zaintrigiranih stražara. Robusnog samuraja Mugena koristićete za brzo i brutalno neutralisanje grupisanih protivnika u određenom radijusu (pod uslovom da to ne digne sveopštu uzbunu), kao i suptilnije privlačenje stražara pomoću bačenih flašica sakea (direktna paralela sa kutijama cigareta iz Commandosa 2). Asasinka Aiko, kada se ne šunja po terenu i ne vreba izdvojene mete, najviše voli da se presvuče u skute obližnjih sluškinja ili gejši, što joj omogućuje (uglavnom) nesmetano ordiniranje po nivou, uz direktno odvraćanje pažnje stražarima (kao i privremeno smanjivanje njihovog vidnog polja bacanjem specijalnog praha). Poslednji, ali ne i najmanje važan član veličanstvene petorke je ultra-simpatični dekica Takuma, majstor-mehaničar za malobrojno vatreno oružje u igri, koji ostatak škvadre efikasno pokriva svojom primitivnom, ali superefikasnom snajperskom puškom. Njegov mezimac kojeg uvek voda sa sobom, je nesnosno slatki jazavac Kuma, čija kričanja i izmotavanja takođe efikasno odvraćaju pažnju obližnjih protivnika na određeno vreme.

Borbene veštine likova imaju stanovita ograničenja. Neke od njih imaju definisan vremenski cooldown, što ne umanjuje njihovu efikasnost s obzirom na to da je igra i predviđena da se igra sporo i metodično. Kod drugih, pak, postoji limitirana količina municije kao što su na primer džebana za Takuminu pušku i zglobne pištolje, onda bombe u kasnijem toku igre, zatim šurikeni, zamke i bočice sakea koje morate pokupiti nakon korišćenja. Igra apsolutno briljira zahvaljujući nesvakidašnjoj sinergiji izuzetno uspele i imerzivne atmosfere, izražene fluidnosti i ispoliranosti gotovo svih elemenata gejmpleja, kao i gomile đavolčića u detaljima koji se logično i organski stapaju sa dizajnom kako nivoa, tako i same igre u globalu. Kontrole su jasne i intuitivne (i maksimalno izmenjive kroz dva predefinisana i tri dodatna slota za kastomizaciju), kamera se lako i okretno rotira i skroluje tako da pruža optimalan pogled na teren (bez nepotrebnog natezanja sa njom), dok se likovi hitro odazivaju na igračeve inpute. Iz tog razloga, svaka greška, dizanje larme, pogibija ili nešto peto zbog čega ćete posegnuti za dvestotim, jubilarnim quickloadom, pre svega idu na dušu igrača koji nije maksimalno izbrusio svoje nindža sposobnosti u uočavanju najsitnijih detalja zbog kojih je aktuelna misija neslavno okončana.

Sve sitnice i detalji dodatno oplemenjuju igru i unose mnogo svežine prilikom igranja, predstavljajući sjajnu elevaciju koncepata iz ranije spomenutih uzora. Tako, na primer, protivnike dodatno uzbunjuju ostavljeni tragovi vaših likova u snegu, a njihovi „korneti” za detekciju su noću ograničeniji (ali i naglašeniji pored jačih izvora svetlosti). U skladu sa građom likova, krhke Juki i Aiko sporije odvlače tela onesposobljenih čuvara, dok Mugen može lagano da nosa i po dve žrtve odjednom. Dalje, napredniji stražari i samuraji su imuni na vaše alatke za distrakciju, likovi „atletskije građe” mogu da se kešaju po kukama na zgradama i doskaču sa velikih sa visina, što iziskuje dodatne taktičke napore da ostale saborce sprovedete tamo gde treba da budu i slično. Mape, takođe, krase i prilike i opcije za različito izvršenje datih zadataka, kao i prateći momenti za lakše stizanje do cilja (obrušavanje kamenih gromada ili ledenica na protivnike, skrivanje u trgovačkim kolima za bezbedno putovanje na udaljene krajeve nivoa, razdraživanje životinja koje će svoj bes iskaliti na obližnjem stražaru i drugo). Tu je i mogućnost aktiviranja sinhronizovanih akcija između članova tima, koje ste pre toga definisali u Shadow režimu (taster ’Shift’), što je još jedno uspelo podsećanje na uzore, ovaj put na istovetnu mogućnost iz Desperadosa.

Veštačka inteligencija protivnika je, takođe, na visokom nivou i ogleda se u njihovom prilično realističnom ponašanju koje dodatno, u pozitivnom smislu, zagorčava prelaženje nivoa. Stražari često reaguju na odsustvo kolega koje ste uklonili sa terena, više uzastopnih pokušaja distrakcije ih stavlja u uzbunjeniji režim u kojem su njihove reakcije još osetljivije i munjevitije, dosadni civili će momentalno dići larmu ukoliko vas ugledaju i o tome obavestiti najbližu patrolu i slično. Jednom uzbunjeni neprijatelji (što će nekada biti i neizbežno, zbog dizajna pojedinih misija), kreću u detaljno češljanje terena, i većina dotadašnjih skrovišta (žbunovi, unutrašnjost zgrada, korpe, bačve i slično) prestaje da obavlja svoju funkciju ukoliko vam se previše približe. Ne treba ni spominjati da su čuvari u većini slučajeva posejani tako da višestruko pokrivaju kako teren tako i jedni druge, što u kasnijem toku igre iziskuje puno kalkulisanja i pažljivog pristupa radi njihovog prevremenog „penzionisanja”.

Eventualni propusti i mane su jedva uočljivi i pod mikroskopom, i ako bismo baš cepidlačili, zamerke stavljamo nemogućnosti skrolovanja/povlačenja ekrana držanjem definisanog tastera (što je postojalo u Commandosima 2, na primer), kao i težem uočavanju strateški postavljenih stražara koje ponekad zaklanjaju elementi scene (zgrade, debla drveća, veće stene i slično). Nivoi su prelepi, grafički živopisni i različiti, uz gomile detalja i izraženi kolorit koji perfektno dočarava dalekoistočni milje i ambijent. Muzička pratnja je očekivano na nivou, uz nekoliko prigodnih, orijentalnih setno-ambijentalnih numera. Kao da to nije bilo dovoljno, pronicljivi autori su u igru ubacili i apsolutno sjajnu mogućnost da svi likovi u igri tekst, dijaloge i komentare izgovaraju na japanskom jeziku, što atmosferu podiže na perfektan način (naročito s obzirom na to koliko ti isti glasovi tunjavo i neubedljivo zvuče ukoliko odaberete engleski voice over).

Shadow Tactics je igra bez ijedne bitne mane ili propusta, instant hit i klasik, ostvarenje koje se drži devize „govori tiho i nosi Kumu sa sobom”. David koji je pobedio razne bagovite i underperforming Golijate kojima smo bombardovani u poslednje vreme i nedostižna lekcija „velikima” kako jedna igra može da bude u vrhu lista prodaje, iako je „neslužbena” verzija bila dostupna igračima od prvog dana izlaska. Sugoi shigoto!

Aleksandar DINIĆ