Da li će vam se nova Ubisoftova franšiza dopasti ili ne zavisi samo od toga da li gajite emocije ka ekstremnim zimskim sportovima. Steep ne izlazi iz područja pojačanog adrenalina i ne dozvoljava da se pod njegovim krovom „dosađujete” klasičnim slalomom, skijaškim skokovima ili super-džijem. Da stvar bude još luđa, igra je otklonjena ka online režimu, gde možete da se družite/takmičite sa prijateljima i totalnim strancima. Pored toga, bez aktivne internet konekcije nećete biti u mogućnosti da mrdnete dalje od glavnog menija, a isto to važi i za slučaj ako nemate pristup Ubisoft Clubu. Obratite pažnju na to!

Steep vas baca negde u belilo Alpa dajući mogućnost da slobodno istražujete okoliš, locirate bazne kampove i onda se takmičite u dostupnim disciplinama. Takmičenje, zapravo, i nije na prvom mestu, pošto po planini možete neobavezno da švrljate i za svoju dušu pravite vratolomije i izvodite trikove. Akcija se snima i kada završite, dozvoljeno je da premotavate snimak, izrađujete screenshotove, pa čak i da materijal podelite sa zainteresovanim članovima komune ili preko društvenih mreža. Ako se već odlučite za takmičenje treba da znate da se do jedne od medalja dolazi tako što ili postavite najbolje vreme ili zavredite najviše bodova za prikazane vratolomije. Sve staze mogu da se ponavljaju do mile volje, a uspešnim akcijama zavređujete reputacione poene koji vas penju na skali poznatih i tako omogućavaju pristup novim stazama i takmičenjima. Treba podvući da neke smislene propratne priče ili kampanje nema i da je open world tu više da bi vam se stvorio privid slobodnog kretanja.

Pomalo razočarava podatak da Steep donosi svega četiri discipline: snowboarding, paragliding, wingsuit flying i skijanje. Osim u eventovima gde je potrebno koristiti naznačenu vrstu opreme, slobodni ste da birate na koji način ćete se spuštati sa planine. Trke sadrže dozu zanimljivosti jer obično kombinuju brze deonice sa uskim prolazima, što zahteva dobre reflekse i još bolju anticipaciju. Problem ne prave samo stene, kamenje, panjevi i gusta šuma, već i građevine kojih unaokolo ima više nego što biste to mogli da pretpostavite. Provlačenje između drvenih ograda, skakanje preko krovova brvnara, letenje između bandera i strujnih žica postaće vam svakodnevnica. Dugme za restartovanje ćete pritiskati kao da se radi o orozu u nekoj pucačkoj igri, a bićete obavešteni i o tome koliku G-silu je avatar pretrpeo u momentu pada (ili po izvođenju „trika”). Kada to budete videli, postaće vam jasno koliko je ekstremni sport opasan i kako se kosti lako lome.

Možemo da kažemo da je snowboarding i korišćenje odela „za letenje” ono najbolje što igra ima da ponudi. Zapalo nam je za oko da su komande prilično jednostavne i da je akcenat pre na refleksima nego na pamćenju kombinacija tastera koji pozivaju naročite poteze. Njih je u praksi premalo i to je jedan od najvećih nedostataka Steepa. Uglavnom su na meniju skokovi koji brzo dosade (govorimo o skijama i dasci), dok je kod drugih disciplina situacija još nepovoljnija. Tako se korišćenje wingsuita svodi na usmeravanje vođenog lika levo-desno-gore-dole i povremeno okretanje oko uzdužne ose kako bi se izbegle nadolazeće prepreke. Ubedljivo najdosadnija disciplina je paraglajding kod koga je iz miksa čak izbačena i brzina kao važan faktor.

Kao što smo već rekli, Steep donosi open world sistem igranja koji je tu sam radi sebe. Ako izuzmemo opciju ponavljanja takmičenja i „izigravanja” režisera, nemate šta puno drugog da radite. Igri opasno nedostaje pozadinska priča, bilo šta što bi vas nagnalo da kontroler ne ispuštate iz ruku. Ovako, četiri vrste eventova brzo dosade, a istraživanje planine „za svoju dušu”, ne donosi naročite perkove i nagrade. Zbog toga ne čudi ideja autora da igru okrenu ka multiplayer univerzumu, pa je udruživanje sa kolegama ili takmičenje protiv njih jedino što će vas držati podgrejanim. Čini nam se da je za nešto više uključeni sadržaj premršav, barem dok ne izađe prvi DLC koji, nezvanično, donosi mogućnost istraživanja Aljaske. Inače, svojevrsni zamajac može da bude prodavnica u kojoj kupujete novu opremu za novac koji ste zaradili trkajući se. Ništa od toga vam neće pomoći da ostvarite veću brzinu ili, recimo, bolju stabilnost (to zavisi samo od vas i vaše umešnosti), ali ćete uspeti da se izdvojite iz mora drugih igrača. U bilo kom momentu, dozvoljeno je da promenite takmičara, a svaki dolazi sa setom predefinisanih rečenica i komentara.

Na momente se čini da je Steep grafički izuzetno kvalitetno uobličena igra. Planinski masivi i snegom pokriveni vrhovi maestralno su modelovani i dok se u glavnom meniju vrti uvodna špica, vilica se sama otvara. Ipak, kada se nađete u samoj igri uočljivo je da su autori štedeli na detaljima, pa tako imamo špicasto i „nakostrešeno” drveće, mrljave stene i sneg koji vapi za kvalitetnijom strukturom. Nerviraju i zamućene međuscene koje kao da su došle sa nekog last-gen igračkog sistema i u potpunosti ispadaju iz grafičkog konteksta. S druge strane, zvuk i nije toliko loš, ako se u obzir uzme činjenica da sem fijukanja vetra, zvuka gnječenja snega i urlika igrača drugo šta i nema da se čuje. Muzičke numere su nenametljive i baš nam se dopao efekat njihovog usporavanja i ponovnog vraćanja u brzinu pri padu i ustajanju igrača.

Steep puca na određenu klijentelu, igrače koje klasične „igre na snegu” ne pomeraju iz mesta, a ekstremno nisu smeli da probaju. Čini nam se da je osnova tu, ali da nedostaje sadržaj i dodatno obrađene ivice kako bi igra bila zanimljiva širem auditorijumu. To je prava šteta, pošto je Ubisoft definitivno namirisao nešto, ali u ovom „prolazu” nije uspeo da materijalizuje pronalazak.

Vladimir PISODOROV