| Call of Duty: Infinite Warfare |
Astrologija, numerologija i druge logije iz „Kosmopolitena” imaju utemeljenje samo u mozgovima živine, ali fenomeni kao što su trinaesta Call of Duty igra na trenutak će vam uzdrmati nevericu u zlu kob koju nose brojevi. Call of Duty: Infinite Warfare, to jest Call of Duty: Trinaesto prase, prvi je CoD u novijoj istoriji koji se nije (u potpunosti) primio kod verne publike koja je religiozno kupovala sve nastavke u poslednjih deset+ godina.| Infinite Warfare dokazuje da ovakva forma Call of Duty igre, koja se suštinski nije menjala od 2007. godine, više nije održiva. |
Razloga za to ima dosta, ali najkrupniji je verovatno svemir. Single-player kampanje u poslednjih nekoliko nastavaka kao normu su usvojile tendenciju bizarnog, over the top preterivanja, ali Infinite Warfare odlazi korak dalje od toga i projektuje kampanju kao hibrid Starlancera, Galaktike, Baka Rodžersa, predškolske fantazije i košmara depresivnog gotičara. Rat između mirnih, UN federalista sa Zemlje i marsovskih separatista koji su toliko zli da mrze SLOBODU (tooltips pri učitavanjima nivoa puni su sličnih urnebesnih parola) bio bi crtano-filmski prozaičan da nije bizarne fascinacije smrću koja prati svaki međaš kampanje. U kampanji koja traje klasičnih pet sati (šest sa opcionim misijama), svakih pola sata gine neko s izraženom ulogom u prethodnom toku priče. Herojsko žrtvovanje glumca obično je finalni krešendo nekog ratnog pripovedanja, ali kad postane isključivi i ponavljajući emocionalni fokus kompletne radnje, sve dobije morbidno-bizarnu patinu. Pored takvog preterivanja, kamen spoticanja je i gejmplej, Dobar procenat misija u igri odradićete iz kabine lovačke letelice, šibajući se u asteroidnim poljima i atmosferama planeta i meseca u Sunčevom sistemu. Ovo, jednostavno, nije Call of Duty na koji je njegova publika navikla – ovo je čudan eksperimentalni mišmeš koji je više bizaran nego što je uzbudljiv.  |
Blistavo svetla tačka vezana za ovogodišnji CoD jeste vizuelno remasterizovana verzija Modern Warfarea koja dolazi u paketu sa nešto skupljom Legacy verzijom osnovne igre (70 evra). Nuklearni terorizam, SAS operacije, ruski građanski rat i druge fiktivne ali pseudoaktuelne geopolitičke teme kampanju tog legendarnog nastavka čine ekstremno osvežavajućom nakon nekoliko sati Infinite War morbidarije. Prosto mozak prestane da vas boli... Remasterizovan je i multiplayer, koji takođe predstavlja slastan blast from the past, s jednostavnijim, utegnutijim mapama koje su zabavnije za igranje od onih u novijim nastavcima. CoD: Ghosts je doneo prevelike MP mape uz neizmenjeni limit igrača (18 je i dalje maksimum, i to samo u nekim modovima), a taj trend je danas u potpunosti metastazirao.| Zombiji i multiplayer tradicionalni su razlozi iz kojih ljudi pazare CoD naslove, a Infinite Warfare na ova dva polja ne donosi previše iznenađenja. |
Zombiji i multiplayer tradicionalni su razlozi iz kojih ljudi pazare CoD naslove, a Infinite Warfare na ova dva polja ne donosi previše iznenađenja. Zombiji su ovoga puta smešteni u SF luna-park iz osamdesetih godina i bremeniti su sjajnom muzikom iz tog perioda, iako na gejmplej polju nema gotovo nikakvih iznenađenja. Što se tiče multiplayera, njegovi sistemi su gotovo preslikani iz prethodne igre. Najveća sličnost tiče se pojedinačnih klasa od kojih svaka ima specijalnu sposobnost koja se postepeno puni igranjem, s tim što nisu u pitanju specijalci s imenom i prezimenom, već specifična borbena odela (rigs). Sistem otključavanja oružja i dodataka za oružje takođe nije pretrpeo nikakve izmene, kao ni mogućnost skakanja, duplog skakanja i trčanja uz vertikalni zid. Ako vam je do toga, imate Titanfall 2 koji to bolje radi. Sve što se tiče multiplayera je nekako... umorno. U single-player kampanji postoje zabavne misije u uslovima nulte gravitacije. Zašto neke od njih ne postoje u multiplayer varijanti, makar na jednoj ili dve mape, ili, šta ja znam, u okviru zasebnog zero-G moda? Bukvalno bi jedan hrabar potez ovog tipa predupredio horsko zevanje koje izaziva multiplayer. | Ovo, jednostavno, nije Call of Duty na koji je njegova publika navikla – ovo je čudan eksperimentalni mišmeš koji je više bizaran nego što je uzbudljiv. |
Počevši od Modern Warfarea, CoD igre su važile za sigurnu kupovinu za svakog ko je bio u potrazi za instant multiplayerom u kojem nema čekanja, dauntajma i nedostatka igrača. Call of Duty: Infinite Warfare razbija tu tradiciju već u prvom mesecu eksploatacije i postaje bizarni, nepopularni izuzetak koji je napustilo bar 50% dosadašnje publike. Dve nedelje po izlasku igre, globalni zbir igrača multiplayera pao je na svega nekoliko hiljada, što je brojka od koje bi MW, MW2 i Black Ops umrli od smeha. Sve se to lepo može videti na Steamu, a posebno bode oči to što Black Ops III, godinu dana nakon premijere, i dalje igra više ljudi nego Infinite Warfare! I Farming Simulator 17 je privukao veću publiku, što je još jedan twist noža u bolnom smeru. Nedostatak igrača ponajviše se primećuje u egzotičnim multiplayer modovima poput Frontiera, gde se na formiranje partije čeka i po nekoliko minuta, kao da igramo neku opskurnu glupost od igre, a ne freakin’ Call of Duty! Crvena uzbuna za CoD serijal? You bet your ass... Infinite Warfare je dokazao da ovakva forma Call of Duty igre, koja se suštinski nije menjala od 2007. godine, više nije održiva. Ako uspeju da prevaziđu instinkte i hyper halapljivost, u Activisionu će lepo da preskoče 2017. godinu i da u saradnji sa svim studijima koji rade na CoD igrama (Infinity Ward, Treyarch, Sledgehammer Games...) pokušaju da smisle neko rešenje za redizajn i revitalizaciju svoje zlatne koke. Ako budu pokušali da se još jednom izgrbave na ovakav način, tržište će ih nemilosrdno kazniti. Miodrag KUZMANOVIĆ | | |
