Veoma upečatljiv prvi utisak koji je igra domaćeg Mad Head Gamesa ostavila na mene mogao bi se sažeti u dve reči: prijatno iznenađenje. Terminologijom mog životnog saputnika, očekivala sam „igricu”, a Adam Wolfe je prava „igra”.

Šta to u praksi znači? Iako su me nagoveštaji mračne, mistične priče i lepa grafika odmah privukli, mislila sam da će Adam biti još jedna od milion hidden object igara kod kojih se samo smenjuju statični ekrani s kojekakvim nabacanim predmetima, zaokruženi nekom labavom okvirnom pričicom, tek da sve to ima nekog smisla. Međutim, već uvodne scene brzo su me uvukle u pravi kovitlac dešavanja, a posle petnaestak minuta bilo je jasno da je u pitanju nešto daleko ozbiljnije. Da ne otkrivam previše, ali tu su mračne tajne, demoni, tajna društva, mistične priče, magični predmeti i već sve ono što jednu igru s natprirodnom postavkom može učiniti zanimljivom.

U središtu priče je gospodin iz naslova, detektiv Adam Vulf, specijalizovan za istraživanje natprirodnih slučajeva. Igru čini niz epizoda koje su izdavane jedna po jedna. Nažalost, ovaj opis je zasnovan samo na prvoj epizodi, ali bi u trenutku dok ga čitate trebalo da su i sve ostale ugledale svetlost dana (ukupno četiri epizode). Svaka epizoda predstavlja priču za sebe, međutim, one su uokvirene ličnim slučajem samog Adama – potragom za nestalom sestrom. Prva epizoda, The Ancient Flame, od samog starta nas baca u vatru (i figurativno, ali i bukvalno) jer Adam istražuje niz slučaja podmetanja požara u San Francisku. Veoma brzo se u igru upliće i natprirodno jer će se detektiv u svojoj potrazi sresti ni manje ni više nego s vatrenim elementalom.

Priča je zasnovana na nekim klasičnim arhetipovima: grupa ljudi koja pokušava da nađe način da ostvari svoj san o večnom životu i pritom ne preza ni od pakta s đavolom (u ovom slučaju, ne baš doslovce, ali nije ni daleko od toga). Naravno, stvari ne idu baš kako su oni zamislili i drevne sile se otimaju kontroli... Dalje već možete da naslutite... Adam se nekako upetljava u celu tu priču i uslediće više nego zanimljivo istraživanje.

Igra je koncipirana kao klasična avantura crtana u stilizovanom, prilično stripolikom maniru: birate pravi put, pronalazite tragove i predmete koji vam mogu zatrebati, rešavate zagonetke... Međutim, glavna okosnica ove igre jeste narativ i tome je sve ostalo podređeno. Tačnije, sve drugo je u velikoj meri pojednostavljeno ili stilizovano tako da služi gotovo isključivo odmotavanju dalje priče. S te strane, igra više odaje utisak interaktivne priče nego klasične avanture, no to u ovom slučaju nije loše, budući da je priča dovoljno intrigantna da može da se nosi s time. Istina, u dosta momenata balansira na ivici između arhetipskog i klišea, međutim, ono što tu vadi stvar i definitivno čini i ubedljivo najbolju stranu Adama Vulfa jeste sjajno dočarana mračna atmosfera. Sve – od ritma naracije, preko predivnog stila crteža, pa do brojnih detalja, muzike i načina razvoja događaja – uklopljeno je u savršeno imerzivno iskustvo koje će vas definitivno uvući u samu srž priče ako mu date priliku. Zahvaljujući tome, prva epizoda igra se bukvalno u jednom dahu.

Među zagonetkama, očekivano, ima i dosta hidden object zavrzlama (na primer, treba pronaći predmete potrebne za rešavanje slučaja među gomilom stvari poispadalih iz kovčega koji godinama nije otvaran), što u mom slučaju nije zamerka, budući da volim taj tip ubijanja vremena, ali ima i inteligentnijih, „pravih” puzzleova koji zaista traže da upotrebite vijuge. Pored klasičnih, igra u nekim trenucima zahteva i korišćenje dva druga režima: posebno detaljne istrage važnih tragova (nešto slično kao u igrama u Šerloku), kao i mogućnost vraćanja u određeno vreme u prošlosti radi rekonstrukcije određenih događaja. Istina, sve zagonetke su prilično jednostavne i sasvim je sigurno da vas nijedna od njih neće zaista preznojiti, što je možda donekle i šteta, ali veoma su fino uklopljene u celu priču i nema se utisak da su ubacivane tek da bi se reklo da igra ima i puzzleove, već se sve kockice odlično slažu u jednu čvrstu strukturu. Igra, inače, ima tri nivoa težine, međutim, budući da najteži podrazumeva samo da vam igra neće nuditi hintove i da puzzleovi ne mogu da se preskaču, preporučujemo igranje na njemu radi sticanja potpunog utiska o igri. (Koji još igrač avantura želi da preskače zagonetke?)

Pored pomenute atmosfere i odlične strukturiranosti elemenata, najjača strana Adama Vulfa definitivno je vizuelni dizajn. Mračna, atmosferična, izuzetno bogata i detaljna grafika, fenomenalne lokacije, karakterni likovi... Uz karakterističnu stilizaciju koja se savršeno uklapa uz horor tematiku, upravo lepota crteža i grafike uopšte daje onaj krajnji pečat igri koji će je izdvojiti od ostalih.

Adam Wolfe je svakako mogao biti i bolja igra. Da je priča malo slojevitija (ovako isuviše balansira na ivici klišea, mada, opet ponavljam, sudimo samo na osnovu prve epizode), da su bar poneke zagonetke malo izazovnije, oduševljenje bi bilo potpuno. No, i ovako Adam zaslužuje svaku preporuku, pre svega zahvaljujući odličnoj, mračnoj atmosferi kojom će vas uvući u svoj svet i tu i zadržati gotovo bez daha sve do kraja priče.

Jovana KUZMANOVIĆ